Патријархова Потемкинова села

Средином 18. столећа,  под Катарином Другом, моћном руском царицом, беше преко 10 година на месту министра спољних дела, способни, врло атрактивни и мужевни – а такви су годили Катаринином укусу –  Григориј  Потемкин. Учествовао је у побуни свргавању Петра Трећег, којег је Катарина наследила на престолу. После тога, Потемкин је интензивно учествовао и у њеном интимном животу.

У време Руско-турског рата постао је намесник новоосвојених крајева који су обухватали Крим и друге територије северно од Црног мора. Тада је Потемкин по пустим степама Јужне Русије наредио да се поред путева импровизују кулисе непостојећих села, са сељацима, пастирима и стадима, само да би руска царица Катарина Друга, пролазећи туда 1787, видела како Русија, под његовим министровањем, цвета и напредује. Тиме је хтео да прикаже лажну вредност и сјај освојених крајева.

Потемкинова села су, дакле, метафора која означава да се нешто што не постоји, односно постоји само имагинарно,  користи за покушај стварања лажног утиска. Притом, кажу да је Потемкин проповедао верску толеранцију и да је помагао разне верске скупине и мањине у тадашњој Русији, а да га је, на Катаринин захтев, цар Јосиф Други прогласио принцем Светог римског царства.

Знамо, данас можда више него икада пре, да је наклоност, па се усуђујем рећи и љубав,  између српског и руског народа, велика и отворена. Да ли је то довољно да и у Срба данас постоје потомци Потемкина?

По индицијама потеклим из српских кругова у канадској провинцији Онтарио, где се налази седиште Канадске епархије СПЦ, види се да  су нам гени такорећи исти и сасвим је могуће да и међу нама има данас Потемкинових потомака!

Током последње две године у Канади, од како је дошло до једне од пет неканонских и невољних  промена на владичанским престолима,  имамо појаву да се понекад понешто начује, али  нисмо сигурни у истинитост чувеног.  Зато су ту  богате фотогалерије, које нам помажу да боље видимо и проверимо поузданост написаног или реченог у предањима, која се, као некада са колена на колено, сада преносе са линка на линк, са мејла на мејл!

Тако освану повест о темељном сређивању манастирског конака у Милтону, који постоји сада већ преко 20 година, а  1994.  га је освештао наш  племенити патријарх + Павле, који је потом у више наврата и боравио у њему. После његовог упокојења беше много емисија на телевизији, разних врста и садржаја, а све у поводу успомене на преминулог патријарха. Па тако, у некој анкети са београдских улица, чух, мени тада чудан и нејасан коментар једне старије госпође, да смо много изгубили, да је покојни патријарх био крупна фигура наше цркве, да је  оставио дубок траг, али да ће још дубљи оставити његов наследник, којег ћемо тек памтити. Тада још није било ни наговештаја о томе ко би то могао бити. Додуше, како  бива у таквим ситуацијама,  вероватно је било и оних који су имали већа и поузданија,  а можда и сасвим извесна сазнања о томе ко нам долази, да буде први међу једнакима.

Данас то сви знамо, видимо и осећамо. Неки уз оде други уз покуде, али трагови се урезују.

Ето и конак у Милтону се претвори у једну од манифестација тих чуда, која нам приредише српски потомци Григорија Потемкина!

Зидови, једном освештани, остали су исти они од пре двадесет-и-кусур-година, али поново окречени, промењене су завесе на прозорима, намештај, кажу они који су видели, сав је бео и светао, ведар, да се уклоне тамнији, строжи тонови који су владали раније и можда неке асоцирали на мрачне манастирске  келије и још мрачнија и мучнија саслушања која су ту спровођена пре коју годину. Све има да буде друкчије! Нема више места Тихим гласовима! Можда ће и тихе молитве укинути?!

Ту су и нови ктитори, али ваљда само намештаја и завеса, јер зидови и довратци су већ упили освећену водицу са оних некадањих босиљкача!? Толико крстовданских и богојављенских водица, освећених у цркви, је унето у конак!

Као у она давна, мрачна доба из наше послератне историје, када су ретуширане фотографије са којих су уклањане  непожељне особе  које више нису биле у милости оних на врху, тако се и сада кренуло са писањем нове духовне литературе, брисањем старих и уписивањем нових трагова.

Да више не буде оваквих Потемкиновских освећења славских колача, јер су овде и они који су у срцу носили издају:

Да не буде оволико прислужника за олтаром:

већ да буде, као овде што се види,  њих десет у одеждама на једног у оделу! Десет на једнога, зар је дотле дошло?!

Била сам сведоком на Благовести у манастиру Ћелије, мислим да је то било 2010. када смо јуришали на владику Артемија, да му макар дотакнемо десницу и пуштали да пролазе каравани осталих митроносних глава. Нико то није тражио од нас, нико нас није упућивао чијој десници да прилазимо, срце нас је само Његовој вукло.

Тако је и у Милтону сада. Нема више оних и онолико Срба, већ су то сада неки који нису нови, али  за које се питам где су до сада били ако их Милтонски конаци и црква Преображењска нису до сада видели! И докле ће их држати воља и снага вере, да присуствују светим Литургијама у цркви Светог Преображења у Милтону?!

Да ли ће им молитва пред олтаром Преображењске цркве помоћи да и своје душе преобразе?

Да им не буде важније променити намештај у трпезарији, од онога што носе у својим мислима и срцима?

Полагање нових подова по којима се гази, а на које, ових дана  више и чешће, треба и клекнути и по неку метанију извршити?  

Сећам се да се причало како су некада и на Делаверу дизане тарабе Потемкинових села, у цркви поређане праве фотеље за предах оних који нису били ради одстојати целу Литургију, али се тај драмолет завршио суђењем и плакањем,  све док црква Светог Арханђела Михаила није дошла у руке Грка старокалендараца! За то, нико није добио епитимију!

Ово улепшавање конака Милтонског проћи ће, сигурна сам,  само са смехом и плаћањем и доцртавањем  ликова нових ктитора на зиду припрате.

Питам се још на крају,  да ли је само пуки случај, мада добро знам да је све у Божијим рукама, да се путеви претходног и садашњег станара на адреси Потомак, укрсте у манастиру Светог Преображења, где Потемкинови потомци преображавају све по своме, тако што без душе и савести бришу оно у чему нису оставили свог трага.

Невена Прокић, Етобико



Categories: Бела Књига, Вести, Канада и САД, Некатегоризовано, Писма, после Сабора

Ознаке:, , ,