НЕ ДОЗВОЛИТИ САЗИВ САБОРА 2016! РУСКА ЦРКВА ТРЕБА ДА ИСТУПИ ИЗ СВЕТСКОГ САВЕТА „ЦРКАВА“

Обраћање депутатима Државне Думе са конференције „Екуменизам – религија Новог светског поретка“, одржане 24. маја 2014. године (текст обраћања једногласно усвојен)

Руководство Руске Православне Цркве већ дуги низ година, без учешћа православног народа и без тражења његовог мишљења, припрема „Свеправославни Сабор“, чије је одржавање планирано за 2016. Митрополит Иларион је у свом иступању 22. марта јасно рекао да је то „пројекат“ који они припремају више од 50 година.

Главни догађај који нам омогућава да разумемо суштину припреманог догађаја, било је одлучно приближавање „свете столице“ и васељенске патријаршије као резултат Другог ватиканског концила. На њему је Ватикан формулисао своју екуменистичку концепцију, која му омогућава да ступи у „дијалог“ с другим религијама, задржавајући потпуну неприкосновеност позиције примата власти папе. Та екуменистичка позиција је постала нова форма уније, најпогоднија за услове савременог глобализованог света.

У децембру 1965. године у Риму и Истанбулу потписане су Декларације о скидању анатема из 1054. године, што је значило да је Константинопољ, апстрахујући праве разлоге отпадања римокатолицизма од Цркве Божије, почео да види себе и Рим као једну Цркву, што је учинило могућим међусобно молитвено општење. Као резултат тога, Константинопољ не само да је признао Римокатоличку „цркву“ за „сестринску“ и унео папино име у диптих Константинопољске Цркве, већ је признао и папски примат.

На тај начин, игноришући јерес папизма, Константинопољ је признао православност јеретицима  и првенство „римског епископа“. Декларација се показала ефикаснијим начином „јединства“ од формалне уније, јер је искључила потребу решавања богословских неслагања.  Овај језуитски метод је постао образац за увођење и других Православних Цркава у крило римокатолицизма.

Ни једна Помесна Црква није изразила протест против таквог неканонског неправославног акта, као да је заборављено на 45. правило Св. Апостола: „Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне.“ Сви наследници патријарха Атинагоре потврдили су прврженост новом курсу, и догодила се недопустива ситуација: патријарх-јеретик, и даље остајући „наш“ у православном свету, постао је предводник јеретичких идеја, апсолутно страних том свету. Увести у унију све православне – постала је мисија васељенског патријарха. Он треба овде да наметне идеју позајмљену од папизма, о васељенском патријаху као видљивој глави Православне Цркве, с посебним прерогативима власти (источни папизам), како би их, ујединивши и реформисавши друге Цркве под својим начелом, увео под власт папе.

Ова улога Константинопоља, коју данас отеловљује патријарх Вартоломеј, постала је очигледна у време истанбулског сусрета поглавара Православних Цркава у марту 2014. године, представљајући фактички скуп „иза леђа православних“. Непосредно уочи сусрета, васељенски патријарх је истакао на који обим овлашћења већ претендује (источни папизам), тако да су сви знали где и коме путују.

Вартоломеј је спровео овај скуп под својим диктатом: управо је он одредио када и где ће се сабрати, одредио је дневни ред од 10 тема, поредак представљања (не епископима, већ делегацијама: једна делегација – један глас) и инсистирао да се одлуке доносе консензусом (ово последње значи да ће већ у моменту сазива Сабора, Помесне Цркве усвојити потребне одлуке, а на Сабору ће бити њихово „једногласно потврђивање“).

На истанбулском скупу Вартоломеј је изложио две кључне идеје. Најпре, све одлуке, које су усвајане на „свеправославним“ сусретима и конференцијама по питању односа с неправославнима у протеклих педесет година, биће третиране као обавезне канонске норме, чија је критика притивзаконита.

Друго, пошто се предност треба давати проблему јединства унутар Цркве, то је, у циљу спречавања одступања од прихваћених норми и избегавања неслагања, потребан регулаторски орган – наднационална синодалност.

Такав наднационални орган треба да постане „Свеправославни Сабор“ (први треба да се одржи 2016. године, а за њим ће уследити и други). Као резултат тога, сва противљења против екуменизма биће третирана као преступи против јединства Цркве. То јест, циљ Сабора је озакоњивање јереси екуменизма ради „јединства“ Цркве. То значи измену Православља, Светог Предања, светоотачког духа и читавог устројства Православне Цркве. Ми видимо да „међурелигијски дијалог“ представља данас ефикасно оружје за разрушење Цркве и подривање јединства руског православног народа.

Догађаји у Украјини су показали да тај „дијалог“ већ представља реалну претњу за националну безбедност земље.  Питање припреме Сабора 2016. године – то није само питање унутарцрквеног живота, већ питање које се тиче духовних темеља читавог руског друштва. Молимо вас да посебну пажњу обратите на верску страну живота нашег друштва, како би зауставили те деструктивне процесе који већ попримају карактер неповратности. Сабор 2016. године не сме бити одржан! Руска Православна Црква мора иступити из Светског савета „цркава“!

Превод са руског: „Борба за веру“

Извор: „Информ-религија.ру“

Categories: Вести, Православне земље, Саопштења, Фељтон: Света ревност против екуменизма и папизма, Чланци

Ознаке:Екуменизам, Папизам, Православље