То дивно створење

Ко то тамо више, против Томић Василија, пише?

Василије Томић је најдивније створење на планети Земљи које сам ја упознао. Не постоји нико тако диван и већ блажен као Василије Томић. Овде, мислим, на овој убогој планети где живе само Земљани и нико други.

За ових више хиљада година боравка, ја никога другог, из неког ванземаљског света, нисам идентификовао да ту живи. Обзиром да сам боравио на више планета, треба ми веровати. Отуда вам могу рећи да Василија Томића нећете наћи нигде више у свемиру. Барем овом мени познатом свемиру.

Једноставно то је благочестив и непоновљив примерак дивног створења. Он је отеловљена доброта. Он је племенитост, он је пожртвовање за другог, он је сцеволско жртвовање за друга. Он је оданост тајни, заклетви и пријатељству. Он је несагледива скромност… О, шта све најпозитивније не чучи у Томић примерку изабраног Земљанина.

VASILIJE%20TOMIC%20-%20FOTO%20NIKA%20JAKSIC11[1]Кажу да има кућу у Торонту и викендицу на језеру, и са чамцем. Један је говорио да му је викендица лепих два пута по сто квадрата. Којешта! Други је причао да је био тамо, да је то јадно, ни тридесет квадратних метара. Причају да је Василије купио и кућу на Флориди и да има стан у Београду. Баш воли наш народ да претерује. А кад народ претерује он претерује. Сетите се Тита и колико су са њим претерали. И? Олупало нам се о главу.

Зато кад је у питању имовина Василија Томића знам да његова скромност ништа од тога њему не допушта. Он те такве материјалне тричарије себи никада не би дозволио.

А ја, да се питам, дао бих му лично цео Ричмонд Хил. Да сав буде само његов. Нека он одређује ко ће тамо где, у којој кући да станује. Заслужио је, тако честитог узорка у човечанству нема.

На Флориди? Ма, њему би на Флориди држава Америка требала да да најмање једну целу улицу кућа. Онако, више километара дугачку улицу. На поклон, него шта. Таквих заслуга за православље на овом континенту нико није досегао. Православнијег Земљанина од њега ја срео нисам.

У Београду? Требало би да има најмање апартман на Теразијама. Али мислим да би морало да му се да и кућа на Дедињу. У Ужичкој улици, поред Патријархове. Лепо би било у старости, пензионисане, слушати их оба како, комшијски преко плота, препричавају свој ратнички стаж. Нарочито оно, како су победили „страшног Џеориџија“ тамо у Канади. Ма не, није индијански поглавица. Епископ је, први српски Епископ канадски.

VASILIJE%20TOMIC%20-%20FOTO%20NIKA%20JAKSIC11[1]Такву победу и могао је да извојује само неко као Василије Томић, чист да чистијег планета није видела. Он, како себе сам зове „војник цркве“. Наравно уз сличног, али ипак не баш толико чистијег, Патријарха му. Том Василијевом чистотом ће се сва прљавштина српска очистити и опрати за сва времена. Њоме не може ни чувени самочисти Амфилохије да се измери колико је Василије чист.

Но, и да се такво нешто уради, да се њему то штошта даде, све би то Василије одбио. Он никада ниједну похвалу није хтео да прими. Ни за једну годишњицу рада никада ништа није узео. Те лажи – да је наручивао којешта за себе преко кума Милана – то је све само да се унизи један тако изузетан свелик. Као и међу његовим братским ентуражом тако је и код Василија духовништво изнад сваког потрошачког материјализма. „Ко друкчије каже клевеће и лаже, а чврсту ми стискамо пест!“

Па, тај никада ни од кога пару није хтео, ни за шта, да узме. Никада никоме ништа није посегао у цркви да наплати. Око водица, морао сам стално да га јурим. Пет спратова низ степенице да се мандрљам. Све, не би ли како успео да му угурам нешто новчаница у џеп, а да не осети.

Једном, када ме је осетио, све их је извукао из џепа и побацао за собом. Узвикивао је: „Дух, Дух свети! А не новац“. Комшија је причао да га је јурио три улице око блока да би му тутнуо нешто пара под мантију.

Неком приликом, опет, једна га је тужна мајка гоњала кроз три гробља. Хтела је да га натера да прими паре за обављен ћеркин помен на Задушнице. И узалуд, ни да чује није хтео. Не само то него, тако је упорно бежао да, тога дана, на многе гробове није ни стигао.

VASILIJE%20TOMIC%20-%20FOTO%20NIKA%20JAKSIC11[1]Какав новац? Ма, ништа од тога Василије никада ни погледао не би. Камоли да би узео. Лажу сви који га пореде са попом Илијом. Оним из оног филма „Бакоња фра Брне.“ Оно када Илија каже: „Грјехе ти могу опростити, али за новце? На суд ћемо, па нека судије пресуде.“ Василије је у тим стварима увек био сушта супротност. Ако је коме дао у зајам одмах је то опростио. А сви који причају да је од њих узео паре на зајам, лажу. Декин гроб је сведок.

Не би он потражио паре од кога, па таман да му за лек треба. И да му треба за љеба, гладовао би, али пара потражио не би. Како је опраштао знао је и да други треба тако да опросте. Томе је и поучавао. Никоме тај не би грех за зло држао, Боже сачувај. И када је био приморан да суди на каквом суду црквеном или цивилном, све је одмах отпуштао и свакоме кривицу на себе узимао. „Пољуби крст, покај се и иди, а у недељу, дођи у цркву“ – то је био увек Василијев суд. Цркве су препуне, свуда, оних којима је он тако пресудио. Неки од тих и спавају у црквама данима. Неће да изађу колико су се приволели крсту. Само због такве опросне пресуде.

Ево, и мени, ту недавно, издаде једну тако опросну пресуду: да ми се забрањује да уђем у цркву Светог Саве на Ривер улици у Торонту. (Јавио Живко Церовић мојој супрузи да ми пренесе, јер му је тако рекао свештеник Милош Пурић. А на питање Живково: „А што?“ Свештеник му одговорио: „Не знам Живко, отац Василије каже: због неких пара. Дуга је то прича.“ По таквом одговору, рекло би се да свештеник зна, али неће да се умара причом свога шефа. Лепо. Па, сад сви који знају Радована Гајића треба да знају да, ето Гаја, петља око Василијевих пара, а он тако, баш том широкогрудом забраном опрашта. И ја му се, ево, удивљујем до небеса. Остаће ми нејасно до краја живота зашто сам, у том тренутку када сам то чуо, видео као приказу, као мираж, како на тротоару Ривер улице пред том малом црквицом стојимо ја и Исус стигао са Косова и смешимо се. Учитељ ми каже: „Шта ћеш дете, занели се попови, па уобразили да сам тамо, а не виде од ширине голф терена, да овде, на зими просим.“ Ко ми је ту слику послао, за тај час, па сам се насмејао на женину поруку, ваљда ће знати Онај који и сваку мисао нашу уображава у смисао. Пошто сам, у том тренутку, физички био у Београду, нисам могао да вест не поделим са оним својим Београдом који ја познајем. Општи закључак мојих пријатеља, кроз смех који је ова одлука изазвала, био је да сам гори од грешног Милоја, следбеника бившег епископа Артемија „који је сам себе одлучио,“ ево зашто. Својевремено, док сам био члан СКЈ, због неких мојих ставова и питања, један савезни функционер ми је 1985.г, баш тако исто бахато опросно, забранио улазак у ондању зграду ЦК на Ушћу, данас пословни центар. Сада му се Василије Томић придружио.)

VASILIJE%20TOMIC%20-%20FOTO%20NIKA%20JAKSIC11[1]Повелики је Василије Томић, још кад таквим милосрђем самог себе надвиси сопственом висином. Свемир је учинио непоновљиво чудо стварајући човека. Али стварајући Василија, свемир је потврдио да себе неће моћи да понови.

Новац, куће, виле, уопште материјалистичко испољавање свести, а посебно пикантерија, оних прича његових најближих злобивих колега, о томе како је заслужио надимак Јесилије, то све у вези са Василијем, то су све саме бљувотине и лажи. Ништа од тога што се о Василију прича није истина.

Једино је Василије испосник над испосницима. Њему би требало дати да ужива све светогорске, а и оне напуштене кападокијске пећине. Да сам буде тамо. Да му нико не смета. И да отуда хули на овај погани свет и све нас у њему. И сваког дана да мене прогони из по једне цркве; кад потроши православне може да пређе на католичке, па на адвентистичке, па редом на… ииии хај, забаве за цео живот.

Све је замке света он избегао, и које улазе кроз џеп и седећи човеку у крилу. И свим нечастивостима овога света се он одупро. Такав, може само да служи као пример за истицање.

И све заставе свију држава света требало би да имају његов лик на својој тканини. Није важна боја. Можда би нека застава могла бити и нерукотворена. Само да се Василије обрише у чију заставу. Пред таквим би текстилом нације клечале. Јер, препричава се да је било више случајева да домаћини код славе нису палили свећу. Није требало када је присутан био Василије. А ни сијалице. Не то, ни за живу главу! Седели су сви благотворно омађијани светлом лика Василијевог. Таквом је чистотом изасијавао око себе. И када би отишао даље, следећима, који су га жељни као сунца ишчекивали, дуго би та светлост остајала у просторији.

И нема тога који Василију неће поверовати нарочито када он каже оно: „Ево, истину ти говорим. Види, ево, у очи те гледам. Ево сама истина.“ Још као мали увежбао је ту технику да укочи очи и да не трепће. Јер, не би он слагао ни када те не гледа у очи. Лаж је њему сасвим страна. Никада такво нешто не би могло на његова уста.

Мојсије сагреши, проговори језиком светине. Василију то не може да се деси. Само Василијев језик је језик истине. Још ако повиче као да сам потоп зауставља: „Не то, ни за живу главу!“ Е, тада дилеме нема. Том реченицом он и море може да отвори. Тада нема да се бира између раја и пакла. Има само да се иде за Василијем. И тачка. Мало је Домановићев „Вођа“ где Василије може да одведе све пошле за њим.

VASILIJE%20TOMIC%20-%20FOTO%20NIKA%20JAKSIC11[1]У Епархији је прави рај од како Василије челникује. Пева се и по кафанама Канаде: „Све бехара, и све цвета, на све стране тамјан мирис пружа.“ Колеге не могу да му постигну колико су звате на све стране. Зато све колеге и следе Василија тако одано.

Христос је Христос и доћи ће. Али шта ако закасни воз којим Христос треба да дође? А Василије је ту. Нема шансе да Василије закасни у нечији живот. Зато свако треба да следи само Василија да му се то не деси. То, да му је Василије закаснио у живот. Онда ће, за тога, бити баш касно.

Мали је то чин који је Василију црква дала. Шта ту, да предводи неке локалне попове и да замењује само једног патријарха? Они му сви заједно нису, ни до петог разреда његове основне школе, дорасли. Василије би требало да буде Патријарх Свију Патријарха. Да је он код католика они би га сигурно, таквог, већ учинили Папом Свих Папа. Незахвалан је баш овај наш погани народ.

А кад боље размислим, имао би Василије чему и Христа самог да посаветује. И да му упути неких прекора и критика. Мало више тога како је и шта требало боље да уради. Да Га посаветује после колико година треба да сиђе са крста и да иде у пензију. Онако, његовски брижно: „Нека чова иде у пензију, доста је било његовог.“ С крста него шпта, па у Флориду, и Он, зашто да не? Могао се и сам Непролазни од њега многоме научити.

Толико је Василије чист примерак честитости рода људи да само он може својом непролазношћу и својом бесмртношћу да учини непролазно још непролазнијим и бесмртно још бесмртнијим. Зато га међународно треба славити у векове. Треба већ неко да попуни „Броз рупу“. Предлажем, зато, да се сви код сусрета, који у ову особу овако верујемо, поздрављамо са, први: „Бесмртан!“ други: „Василије Томић!“ Први: „Помаже Бог, добар ти дан.“ Други: „Бог ти помого, добар ти дан.“ Даље како год већ желимо да се попричавамо.

Мислим и да први треба да почну да се поздрављају тако његове колеге. Они га већ  одано смерно и слепо следе. Ми, као и у свему – само за њима! Да следимо њихов светли пример. А и патријарх Иринеј и онај митрополит Амфилохије, шта има ту да држе неку причу о Богу и Христу, манте се, само да верују и они: у Василија Томића. Јер, заиста, само треба све да буде воља Василија Томића, и ничија, подај Господе, ускрати себи своју вољу пред његовом. Ту је спас свем човечанству.

Ја се тим дивним створењем изистински надахњујем. И само могу њему да клањам. И баш како је поучио, својом бескрајном љубављу све му праштам. Како и он, свима, својом прашта. И зато доста више, немој ко шта ружно још да ми пише о том – ић Василију.

Ваш одани специјални тајни агент са списка википедисане специјалне тајне југословенске полиције, захвалан свештенству Српске православне цркве у Канади на титули којом су ме јавно почастили са савезницима од нијагарских страна,

                                                                                                   Радован Гајић

П.С. Шућур Василију, да не буде забуне, и да ове моје нису само празне речи, поздрављам вас са: „Бесмртан!“ – а ви се одазовите.

Сачињено о Божићу 2015. године, по српском календару

(придржано да не би заносвасилијем реметило душе у данима празника, као и да не би истим узнемиравало духове сазване у Милтон да глуме Скупштину Епархије канадске фебруара 2016. године)



Categories: Писма

Ознаке:, ,