У оквиру вечери посвећене Надежди Петровић у Галерији Српске националне академије у Торонту, отворена је 2. септембра изложба под насловом „Сликари Онтарија поводом Првог светског рата“.
Изложбу је отворио председник СНА Жарко Брестовац, а уметнике је окупио и изложбу организовао члан Управног одбора СНА и сликар Влада Стјепановић.
Своје радове, укупно 25, представило је 13 уметника – сликари: Милош Бојовић, Роберт Карлеи, Татјана Црњански, Драгица Гађански, Сунчица Марковић, Даглас Едвардс, Данијела Мрдак Србкиња, Владимир Стјепановић Габелић, Зоран Сувајац Зограф, Радослав Стојаноски (Стојановић), и Марина Стојковић. Визије и замисли сликари су, на платнима саопштили у разнородним стиловима, од варијанти реалистичких обрада до апстракције и наиве. Поред слика изложени су и два скулптурално-керамичка рада, Небојше и Наташе Стојковић.
О Надежди Петровић говорио је књижевник и историчар уметности Радован Гајић. У програму чији садржај доносимо учествовали су Срба Томанић, те Димитрије и Ана Поробић.
НЕПОКОЛЕБЉИВА
(Радован Гајић у Српској националној академији, Торонто, 2. септембра 2016)
Прошле године сви су помињали Надежду Петровић јер је био њен јубилеј, 100 година од њене смрти, ове године мало се ко сећа. Пошто смо ми један јубиларан народ то је и ово вече, са закашњењем од једног дана уприличено поводом Надеждиног јубилеја. Наиме, 1. септембра 1893. година, значи пре тачно 123 године, Надежда је постављена за учитељицу цртања у београдској Вишој женској школи са платом од ондањих 1.500 динара годишње. Као јубиларци, ми тај, септембарски дан обележавамо вечерас.
„С изразима дубоке и искрене туге објављујемо да смо, поред толиких жртава које су пале против епидемије, синоћ, у осам часова, принели на олтар драге нам Отаџбине још једну. Ужасној болести подлегла је и Надежда Петровић, академски сликар, наставница Женске гимназије, добровољна болничарка Прве резервне ваљевске болнице.
Умрла је неунморно радећи на неговању и спасавању храбрих бораца још од почетка рата. Објављујући овај редак и светао пример самопожртвовања ове племените Српкиње, молим за саучешће.“
Команда Прве резервне болнице у Ваљеву, 4. април 1915. године
Када је богати београдски трговац Јован Јовановић, који је 1834. године усвојио сироче, из подринске Рађевине, Максима Петровића, пошао на хаџ у Јерусалим, и повео са собом усвојеника, ни један ни други нису сигурно ни слутили да ће се тај, њихов свети пут претворити у једну од оних светлих путања којима ће мала, тада тек кнежевина, Србија закорачати смело стазама двадесетог века. То путовање, у веку за који је, у посвети Горског вијенца велики Његош пророчки рекао: „Нек се овај вијек горди над свијем вијековима / он ће ера бити страшна људскијем кољенима!“, завршиће се тако што ће богати Јовановић оболети и умрети током пута, а све своје богатство завештаће посинку Максиму да настави трговачки посао и овај ће то приљежно учинити утврђујући снажно своју породицу у економску, а посебно у политичку и нарочито у културну историју Србије и Срба. Хаџи-Максим Петровић је деда Надежде Петровић.
Надеждин отац Димитрије Мита Петровић и сам ће се поводити за жељом да се посвети сликарству и изучаваће вештину код знаног Стеве Тодоровића, али отац Хаџи-Максим намениће му друго, уносније, државно ћатинско занимање које ће га довести и до положаја председника пореске управе и народног посланика у скупштини ондање државе Србије. Димитријева супруга, мајка Надеждина, Милева Зорић, по струци учитељица, из Титела, и сама ће бити блиска ликовном исказивању креативног духа. Њен брат Светозар је био сликар по опрдељењу, а доцније ће постати професор Велике школе. Надежда ће бити једно од деветоро, веома надарене деце Мите и Милеве. Изузетну надареност испољиће Надежда и брат њен Растко, песник и књижевник српски.
Надежда ће се родити 1873. у Чачку, 11. октобра, а као што смо чули пострадаће као жртва епидемије тифуса, 1915. године, и проживеће тако, кроз изузетно буран период српске историје; отићи ће са сном о уједињењу свих балканских Словена око и са Србијом, што ће касније бити искориштавано и кориштено за фалсификовање њеног наводног југословенства. Надежда је била је од почетка до краја свог живота национално свесна и јасна, и само такав човек и може да заговара обједињавање са другим јасно дефинисаним нацијама. Од оснивања странке до краја свога живота била је члан Радикалне странке Србије. Национално несвесни никада не могу да буду везивно ткиво ничега, нити је такво неозбиљно друштвено понашње одређење било које велике нације. Надежда је била опредељена за идеје социјалне правде, али не и за сумануту идеју социјалне једнакости. Заношење Света некаквим друштвом у којем су сви једнаки и имају једнако, а ради кога су следбеници ове идеје морали да се одрекну своје националне припадности, коштало је Планету, у последњих век и по, близу, ако не и преко, милијарду људских живота. И све то без резултата, који никада оружјем нити каквим „последњим одлучним љутим бојем“ није ни могао, нити може да буде остварен.
Колико год је била јасна у свом национално-политичком опредељењу, толико је, а можда и више, била чврста у свом сликарском ставу. Поводом Надеждиних слика и сликарста писано је у време када су њене слике настајале и углавном је писано једнолично и по истом образцу заштитника уметничког здравог „ћудоређа“.
„Зар после рада на Академиjи, зар после дугог кретања међу радовима старих и нових мајстора госпођица не нађе бољих и лепших узора себи и својој и својој одушевљеној младости, но импресионистичке радове, то болесно и труло схватање болесних и трулих мозгова.“ – писао је извесни Пера Одавић у Новој Искри1900. године.
„Пејзажи као од теста, искривљени актови… боје бруталне, без хармоније, а техника тврда.“ – писао је, о Надежди, Иван Цанкар 1910. године закључујући да јој „бог није подарио укус.“
Важно је знати да, свега мало више од деценије пре, импресионисти у Паризу нису ништа блажи дочек доживели за платна која су излагали: „Улица Le Peletier нема среће; након пожара Опере ето нове несреће која се оборила на тај део града. Код Durand-Ruela управо је отворена изложба за коју кажу да је сликарска. Безазлени пролазник улази и његовим се ужаснутим очима пружа страшан призор. Петоро или шесторо лудака, а међу њима и једна жена састали су се да би онде изложили своја дела. Има људи који пред тим стварима пуцају од смеха, мени самом стрже се срце. Ти такозвани уметници називају се „Непомирљиви“, „Импресионисти“. Лаћају се платна, боје и четке, набацају случајно неколико тонава и онда се потпишу.“ – писао је Адолф Волф у Фигароу 1876. године.
Па ипак, у том истом Паризу, тих година узбуђеном и многим другим страсним сликарским истраживањима, Надежда Петровић ће излагати 1911. године на Јесењем салону као и на Салону интернационалне уније. Жена, која ће без обзира на све те критике, усмерене да је зауставе или скрајну, храбро грабити својим путем и утирати трајно боје свог личног духа на платна заиста заслужује да буде атрибуирана придевом непоколебљива. Само ће, после 4. Југословенске изложбе, 1912. године, три године пред њену смрт, Моша Пијаде забележити: „Када се пре неколико година први пут појавила на нашим изложбама, њени су радови изазвали читаву буру у публици. Већина критичара, тј. оних који су писали о изложби, били су заведени том буром, а и многи сликари мислили су тада да г-цу Надежду Петровић треба прогласити недаровитом и лудом плавом четком /…/ Али се сећам да је само неколико људи – радујем се што сам и ја био међу њима – могло у оно време издвојити из њених радова оно што је било необуздано у њима и што је долазило из њене младости и незрелости и разумети да ће једнога дана Надежда Петровић бити одличан пејзажиста /…/ Она је најпотпуније успела у Нотр Даму /…/ и Тиљеријима, на целој изложби мало је пејзажа са више сликарске садржине од та два пејзажа. Они су малени виртуозно и пастуозно и са необузданошћу једног страсног темперамента коме Петровићева у овим сликама није допустила да се испољи на уштрб хармоничне целине.“
Када смо код придева, морамо имати на уму да придев југословенски са почетка 1900-тих година, југословенски после 1918. године, југословенски 1941. југословенски 1945. па, онај из 1992. и југословенски ове 2016. године, немају исто значење; у сваком од ових периода та реч означава сасвим различиту вредносну категорију – од заноса преко љубави, разочарања и мржње до очаја – како су се током једног века, и скоро две деценије, испољавале емоције етничких група захваћених овим придевом. Мерити југословенско из времена Надежде Петровић аршином југословенског из пост 45-те и још горе аршином пост 2015. потпуно је непримерено, неукусно па, на крају и бесмислено.
Ова напомена је овде обзиром на неке нове приступе делу Надежде Петровић који су се појавили у време недавно дотрајале власти Демократске партије, а у којима се наводи и следеће: „Брутални“ или груби гестови, густи наноси боје и јаки контрасти, „тежак“ траг потеза широке четке који личи на бразде, за које ликовна критика нема разумевања, као ни за мрке боје ни јаке, тамне контуре („нема укуса“) део су идеолошког наратива (подвлачење моје) који, у основи, доноси идеју новог реализма, не критичког него изражајног, колико уметничког толико и политичког, са којим се Србија суочава у првој деценији 20. века и који Надежда уводи у своју уметност као неопходну идеолошку потку…“
Читав век после – књига ауторке Лидије Мереник појављује се 2006. године – поставља се питање „Надеждине идеологије слике“. Очито силина Надежног стваралачког духа не даје мира онима, а има их, који сматрају да српски дух стално треба држати под окупацијом и непрестано га прозивати за дела којима се у ставари увек уврштавао и држао у светским врховима, као што је за њено време то са Надеждом Петровић био случај. Свако, заиста, без туђег тумачења може да се препусти и ждановистичком погледу на „идеологију Надеждиних боја“. Ово су једине нове ствари у делу Мереникове, све друго је понављање туђег, већ реченог.
Уколико је уметник већи, утолико несхватање уметника, у време када његови радови настају, у истој или већој мери, прати уметника и кроз време трајања уметниковог дела, односно и после уметниковог телесног бивања. Управо такав је и случај и са Надеждом. По свом ликовном образовању била је дух епохе, школовала се и боравила је по свим ондањим центрима уметности: Бечу, Минхену, Берлину, Паризу, Венецији… – да кажемо тако: и свим осталим периферијама Београда. То је Европа по којој се креће грађанска класа Србије онога времена. Петровићи нису изнимка, изнимка је својим талентом и радом Надежда, изнимак је њен брат Растко. Ова класа носи дух Србије у свим областима и настоји да развије и оснажи Србију.
Прве озбиљне сликарске упуте, поред оних основних поука, стечених код куће, у Србији, од свога ујака Светозара Зорића, а затим од Кирила Кутлика, Надежда ће примити у Минхену, у студију код Антона Ажбеа, од 1898. године до 1901. године, када ће прећи код Јулиуса Екстера, кога сматра „генијалним човеком“, а где ће њено одушевљење импресионизом експлодирати и у бојама на њеним платнима. Такав приступ платну она ће задржати до последње своје слике, вероватно Ваљевска болница, који дан, месец пред смрт. Кажем вероватно, јер је датовање њених слика у ствари игра погађања и управо ту се крије суштина Надеждиног приступа слици, сликању и сликарству. Тумачи и аналитичари дела Надежде Петровић су сви прихватили метод периодизације њеног живота и рада што је, када се ради о стваралачким генијма, само алат, њима од користи и никоме другоме; поклоницима дела и уметности увек је на штету. Код Надежде Петровић се по први пут срећемо са концептом дело једнако стварање. Како је навео Лазар Трифуновић у свом обимном осврту на њено дело и рад: „Надежда своја дела није ни потписивала ни датирала, а њихову хронологију још више отежава њен хетерогени стил, тај експериментални дух који је морао да све испита: разне технологије, нове мотиве, фигуралну композицију, светлост, боју, карактер потеза, фактуру. Стога је у њеном стваралаштву све другачије него у других сликара, оно нема непрекидни изливени развој, неко лагано и постепено сазревање идеје…“
Дакле Надежда не ствара идол од слике, нити она слику сматра предметом робне идентификације. Онога момента када је слика створена за Надежду је ту крај приче. У меркантилистички утврђеној Европи њеног доба нема таквог случаја, па ни у данашњој; чак је и Ван Гог, за свога трагичног живота, вапио за галеријама и продајом својих дела, ништа мање него што данас Марина Абрамовић, устајући против естаблишмента – хм! – добро наплаћује своје перформансе од корпоративне елите света. Надежда је била само уметник, само стваралац, а стварање је импулс, тренутак експлозија енергија сусрета уметника са провокацијом идеје, чије по-остварење увек остаје само на нивоу могућности, и која, идеја, и поред свих уметничких творевина свеукупне човекове цивилизације, остаје неостварена, недокучена, неокончана. Надеждина аналитичност је само тренутна, траје колико траје сам процес стварања слике. То, уметница, обзиром на начин стварања мора да зна и формулише га самим чином стварања и својим односом према своме делу. Тако настало Надеждино дело и може само да буде посматрано као бљесак стварња и само тако да се истински и доживљава. Посебно када нема података о нужности купопродаје Надеждиних дела за њеног живота. Зато, када се посматрач нађе пред делом ове уметнице, када посматра било које од њених остварења: који од Аутопортрета, Нотр Дам, Плажу у Бретањи, Дереглије на Сави, било коју верзију Везировог моста, или коју год верзију Ресника, Сахрану у Сићеву, Острво љубави… свака је слика само слика тренутка који траје колико и формирање слике у нашем видном апарату, настојање је то да се ухвати утисак остао у мисаоном склопу по виђењу, и у томе Надежда Петровић је успела савршено, јер једном виђене њене слике не силазе са наших мрежњача, остају упамћене као сам моменат у коме их је она стварала. Тиме и тако није се бавио нико у њеном времену, ни код нас ни у Европи.
Посебна потврда овоме може се наћи и у сфери њеног другог визуелног искуства, а то је њено бављење фотографијом. Прошле, 2015. године, поводом стогодишњице смрти Надежде Петровић, у Спомен збирци Павла Бељанског приређена је изузетна изложба, пропраћена одличним каталогом, под насловом. „Надежда Петровић с обе стране објектива“, о фографском делу и искуству Надежде Петровић, ауторство Јасне Јованов. У сликарству Надежде Петровић, без обзира на теме, то јест на наслове њених слика, нема ни идеологије ни југославизације, ни карађорђевићске ни ма које друге. Њено дело је ипак независно од њене политичке мисли и говори за уметност, за човека, без обзира што би они који воле да себе забављају идеологијом боја српске ликовне уметности волели да је другачије. Дело Надежде Петровић само је, и чисти, уметнички чин. Надежда је Србију ставила испред свога времене и том таквом стваралачком чину култура Србије и српска уметност, захваћени жудњом за славом, елитним статусом и успехом у сфери уметности као инвестиције, нису се ни примакли, а камоли да су одмакли даље.
Надежда Петровић је лик који не може да се романтизује, може да се романсира, романизује, као у прилично наивном покушају Војиславе Латковић са њеним романом кабастог наслова „Надежда Петровић сликарка, у три рата болничарка“ или у монодрами Биљане Ђуровић „Надежда Петровић“, али не и романтизује. Много је патетично тужних промашаја у поменутом роману где ауторка угурава у Надеждина уста чак и реченицу: „Ах! Тај проклети атентат у Сарајеву!“ Којем је политичком опредељењу, 2006. године, таштина ауторке нагонила воду на воденицу, зна само ауторка. Занемарила је да се ради о достојанственој Српкињи чије су речи остале да трају и данас: „Па, шта хоће од нас бес турске трулежи и шта Европа која у својим недрима милионе својих рођених синова раденика експлоатише за рачун силних богаташа и аристокрације. Зар се ми смемо надати да ће нам просвећена Европа дати помоћ (…) Зар је њој стало до неколико милиона Срба и других Словена (…) Отресимо се старог немара, растресимо ланце нехата, приберимо се (…) На заједнички посао, пригрлимо општу ствар као своју рођену (…) Закунимо се да ћемо друштво држати са његовом патриотском сврхом док и једна Српкиња траје.“
Је ли ово молба за улазак у уједињену Европу данас? Пазите на речи: „држати друштво са његовом патриотском сврхом“, то је формулација за завет.
Живот који је Надежда живела и пуноћа којом га је она живела, толико je садржајан, бурaн, усковитлан и креативно продуктивaн, да ће кроз векове многима изгледати, по себи, као надахнута романтична авантура једне припаднице слоја српске господе, слоја који ће, неколико деценија касније, комунистички режим оружјем утврђене власти, бездушно затрти; ваљда са нечијом намером да се покаже како Србијa није ни имала слој своје грађанске елите и аутентичне интелигенције, са намером да се Србија гурне и држи у духовно-интелектуалном гету једне друге, нечије туђе, аматерске културе. „У Србији је пописано именом и презименом – на око четири милиона становника 1945. – близу 59.000 страдалих лица на око 211 локација тајних гробница.“ Преко 80 посто, од тих такозваних колаборациониста били су лица средњег и високог образовања. „Чишчења“ грађанске класе је било и у читавој ондањој Југославији, на један милион становника преко 5.800 људи. Занимљиво би било видети националну структуру ликвидираних без суђења за читаву тадању земљу. Био је то својеврстан процес маршаловог чишћења друштва од грађанске класе по програму денационализације како би нова класа кроз скраћене курсеве „о једноћелијским атомима“ постала водећа друштвена сила. Из тога разлога и чин нежеље за враћањем Растка Петровића, брата Надежде Петровић, у ону Југославију, после рата стоји као сасвим оправдан поступак.
Свој животни круг Надежда је одредила и посветила и двама важним друштвеним циљевима надахнутим човекољубљем. Први је био борба за женска права и слободе који је заиста означавао важан цивилизацијски корак ка светским токовима јер се тај процес одвијао у грађанским слојевима читавог света. Био је то део тока индустријализације и урбанизације Планете, који није завршен ни до данашњих дана, а данас стоји под бројним знацима питања. Држала је страсне говоре и организовала рад женских организација посебно је допринела оснивању Кола српски сестара 1903. године кога је она постала први секретар. Мора се овде имати у виду да је Србија у којој је Надежда живела била до ужаса оптерећена остацима турског обичајног и законодавног права сучељеним са заносним сећањем на своје древно обичајно право, из каквог ће слике описивати у причама Јанко Веселиновић и Милован Глишић, а које ће у дубоким траговима, доста касније, затећи Ребека Вест. Пролазећи кроз српске крајеве описаће га у својој књизи „Црно јагње сиви соко“. Онима који нису упамтили бабе и ђеде то све делује као бајка, а ипак је запис истинитих обичаја, обреда и односа. У таквом духовном простору одвијале су се борбе српског друштва за своје ја у европској и светској цивилизацији почетком 20. века. То је био простор Надеждиних настојања за бољитак Србије.
Други циљ њеног ангажмана био је непосредно патриотско укључивање у ратне операције за ослобођење српских крајева од вековног турског ропства. На том другом је, као болничарка у војним редовима, како смо видели, дала и свој живот.
Драматична промена несагледивих последица, која је, у читавом свету, почела са 20-тим веком, а у којој је дошло и до промене улога у друштвеном распореду тако да је, од изједначености са марвеном радном снагом, жена успела да се издигне и изједначи са, па и превазиђе мушкарца, имала је у Србији, кроз један баш овакав живот, важан ослонац управо у појави духа какав је била Надежда Петровић, духа који не престаје да траје и да подстиче, да надахњује и призива примером, духа који је, и после свега остао да тиња, непоколебљив.
Ето, коликог је смисла имало једно путовање на хаџ у Јерусалим. Надеждино сликарско дело најбоље ће, и после свих тумача, остати убележено пером Лазара Трифуновића и текстовима саме сликарке, непоколебљиве Надежде Петровић.
Categories: Вести, Догађаји, Канада и САД, Књижевни, Ликовни, Предавања, Чланци
You must be logged in to post a comment.