Драгомир Марунић (1942-2017)

У Београду се 19. септембра упокојио у Господу Драгомир Марунић, један од најзначајнијих српских фрескописаца.

Драган је рођен 1942. године у Бјелини код Бенковца, Далмација. Кућно васпитање и опште образовање, како је волео да каже, примио је у два дома: у родитељској кући од оца Боже и мајке Маре, и у манастиру Прасквица на црногорској обали од игумана Бориса.

Студије ликовне уметности и живописа, и студије теологије завршио је у Атини. Осликао је око 50 православних храмова у целом свету, а међу њима и српске цркве у Канади: манастир Св. Преображења у Милтону, придворну капелу Св. Три Јерарха у манастирском конаку, цркву Свете Тројице у Риђајни, саборни храм Св. оца Николаја у Хамилтону и храм Срба Светитеља у Мисисаги.

Драган је био чест и драг гост у Канади. Овдашњи верници радовали су се сусретима са овим благодатним човеком. За вечност остаје и запис који следи, из споменице манастира у Милтону „Богу и роду“ – разговор са Драганом Марунићем који је водила песникиња Мирјана Булатовић.

 

„Сваки корак у раду вођен је Божјом руком“

Београдски фрескописац Драган Марунић (1942), после студија сликарства (живописа) и теологије у Атини, деценијама богонадахнуто ниже свете слике по зидовима православних храмова широм планете, сведочећи, линијама и бојама, свештену историју Цркве и живот будућега века. До сада је изображавао ликове светитеља на више од 30.000 квадратних метара, у четрдесет пет православних храмова, од Србије до Аустралије. И увек је део свог живописа поклањао племенитом наручиоцу посла. За здравље и напредак своје породице, бесплатно је живописао цео Храм српских светитеља на Карабурми у Београду!

Марунићеве фреске гледају вернике и са зидова цркве Светог Преображења Господњег, у једином српском манастиру на големом простору Канаде. Манастирска црква још није била сасвим омлатерисана, када је уметник уронио у куполу храма…

– Најтежи је рад у куполи, због облих зидова. Мислиш да си добро започео слику, сиђеш са скеле да осмотриш, и видиш – не ваља. Попнеш се, па започињеш поново…

Како се осећате у првом трену, када Вас дочекају потпуно бели зидови новосаграђене цркве коју тек треба да населите светим ликовима? Да ли је то за Вас почетак дуготрајног мукотрпног посла, или једне посвећеничке службе Богу?

– Данима пре приступања светом послу, јако мало спавам. Ноћима размишљам како ћу изразити теологију линијама и бојама… Приликом уласка у ма коју цркву, ја заиста доживим усхићење, духовну радост… Ако ми предстоји испуњење високог задатка да је осликам, свестан сам да је то збиља мукотрпан посао, али који човека чини духовно јаким, и све јачим како одмиче. Посматрајући беле зидове и слутећи шта ће се све на њима Божјом промишљу одиграти, мислим колико тога, уз молитву, треба да постигнем. Док радим, осећам занос, ништа ме не боли, здрав сам као дрен. Још увек сам у стању да по дванаест сати не силазим са скеле. Пре двадесетак година, док сам, у Аустралији, живописао цркву Светог Саве у Аделаиди, под сводовима храма, на скелама, проводио сам и по осамнаест сати. Реч је, дакле, о потпуној посвећености, о усхићењу што је Бог баш мене одабрао да му на овај начин служим. Док изображавам лик светитеља, ја певам, гласно, и тропар и кондак. Кад сиђем доле и видим шта сам створио Божјом вољом, пресрећан сам. Богонадахнутост и љубав према послу – то је главно.

Више на скелама нисте сами. Са Вама су често и Ваши ученици, којима сте објаснили: „Ми служимо литургију изображавајући свете ликове.“ Ко Вам је помагао у цркви Светог Преображења Господњег?

– Око осам месеци, у три фазе, живописана је манастирска црква. Половину тог времена користио сам сâм, а другу половину сам провео у друштву мојих драгоцених ученика и помоћника, академски образованих даровитих момака. Притицали су ми у помоћ један за другим. Мој син Немања, који је магистрирао на београдској Ликовној Академији, помогао ми је да осликам манастирску капелу Света три јерарха. Магистар Драган Станковић најдуже је боравио у Манастиру, четири месеца, а први је приспео Никола Лубардић.  Бојан Загорац и Дамјан Ковачевић такође причињавају радост мојој души. Сигуран сам да имам добре наследнике. Каткад се чуде мојој вољи и надахнућу, јер сам у стању да их и после дванаест сати рада наговарам: „Хајдемо, момци, још мало, још сат-два, баш је дивно…“

Осећате ли који је потез кистом последњи? Када наступа крај осликавања једног храма?

– Сваки корак у раду вођен је Божјом руком. Фреско сликарство је „теологија у бојама“. Ко нема Бога у себи, не може свети лик савладати. Осећам сваки корак, па и крај. На крају сам увек задивљен шта ми је све Бог дао да постигнем…

 Да ли сте се лако или тешко усаглашавали са Преосвећеним Владиком Георгијем?

– Договарали смо се о литургијским темама, и то глатко… Увек извршим све што обећам. Можда је моја дисциплина помало фанатична, али не може се другачије ваљано радити. Но, нисам само радио. И одмарао сам, колико је неопходно. Дивно ми је било у Манастиру Светог Преображења Господњег. И Владика Георгије, и секретар Епархије Давор Миличевић, и људи који се окупљају око Манастира, Гојко Кузмановић, Илија Ракановић, и њихове врле супруге – сви од тог доба живе у мојој души.

 Зажелите ли да видите своја дела која су хиљадама километара далеко од Вас?

– Како да не! Цркву у Аустралији осликао сам пре двадесетак година, и више никада нисам у њу крочио. У Канади сам био пре три године, и већ сам се ужелео својих радова. Поред Манастира Светог Преображења и Капеле Света три јерарха, живописао сам Цркву Светог Николе у Хамилтону, Свете Тројице у Риџајни, и олтар у Саборној цркви у Мисисаги. Изображавајући ликове светитеља, ниједном, ни за трен, нисам сметнуо с ума да се у црквама гледају иконе и верници.

М. Б.

 



Categories: Вести, Догађаји, Ликовни, Српске земље

Ознаке: