Мрца за старешину винограда

Злоби начелници стомацима насилници, који силоваше Епархију канадску деценијама, помрачише понудама светлост у уму свештеном.

„Отеран је! Доста смо се наватавали Духа Светог, сад, на валов!“

Увек жудан да буде, само и једино светло у тами тунела, Василије се преломи. Удружени са њим, на крају отеше виноград са пута Господњег. Узеше га здружено, себи за обести своје.

Храмове видеше само као франчезе, за приватно пуњење џепова на обредима жудних тела Христвога. Од састајалишне зборнице у конаку, одмах начинише корито ждерачко.

Заступник Господњи обећаваше, много и што шта. И намигиваше, да ће ред завести и народ на давања нагнати. Више и више, да из џепова им обест даље кидише. Дошавши, би најзад определајшии, мимо надалачке похоте. И хоташе-да-буде-владика Василија – игумана који то само могаше код Владике Георгија; и Василија хоташе-да-буде-патријарх – попа који такав само могаше код Владике Георгија. Сваки се нудише да ће баш он бити најбољи. Сваки да ће бити бољи од свог Христа коме покору чинише, заклетвом до смрти, ал` срцем до издаје и поклоњења „митропојачем“. Само тај он, да му виноградске родове побере и по својој вољи их му прибере.

Стиже опредељени, најзад. Дође нам, нови Владика.

Одржавши своју приступну беседу, трону Епархије канадске наду пробуди. Обећаше разоткривеном злочину злих виноградара, одговарајућу награду и плату.

Саслушасмо, и срца нам се испунише. Видесмо забринуто згледање прислужних свештеногрдара. Понадасмо се, неколицини зловодећих надменика најзад ћемо леђа видети. Али бисмо заведени, двојезиким говором и маском говорника. Јер говорник одглумише, да је сам лично онај који је виноград насадио. Заборавив се да се обраћаше: „Погледај, Господе, на овај виноград који усади десница Твоја.“

У бити не прочита опредељени добро, не упути се у Писмо. Он је по реду Писма, био само „син домаћина који посади виноград“.

Као по Писму, он насади и нове виноградаре, међу старе доведе монаха и монахињу, чистоте винограда ради. Ови беху посвећени винограду. Не занимаше се за сплетке, чарања и варања злобивих виногрдара.

Понесен успећем да се трона, најзад, дочепао, не виде „син онога који је виноград засадио“ да ће проћи како по Писму прођоше и претходни. Како у животу прођоше, који нису чували владику Георгија. Како бише василијевским клатном смрти посечени, који дадоше себе да Господинов виноград канадски сачувају. Претходне као по Писму, зли виноградари: „једнога избише, једнога убише, а једнога засуше камењем“.

Не личи ли ово на ликоносне капи крви са руку клатнодржаца?

Не прокапаше ли тројица својим животима? Нед проли ли се море крви из тела Његова безумљем виноградара? Можда су то само ноћоморне присене? О кам’ те среће худе, да тако јест и да тако буде, али…

А кад се утрони да виноград наследи и занови, полетеше заверени виноградари као киселином зла испуњени пауци. Кидисаху и плетуху своје мреже, око „сина онога који је виноград засадио“. Једни да га затопе, у восак својих подрумских свећара. Други да га умесе, у тесто својих ресторанлука и пица. Трећи да га усобе, у коју од својих бројних флоридских станова или вила за издавање. Четврти да га нијагарски кеш-упикниче – србоодбранбено! Пети…

Не видесмо ли као браћа, да Василије попа као мува око самопроглашеног „господара винограда“ облеће. Тражише мучен, што угоднији подрепни прилаз. Чусмо пуно пута његову: „Ево, истину ти говорим. У очи те гледам, зар би те ја лагао? Ма, лако је владике шашољити. Само у тексту, у коме си досегао плафон животни, промениш му име. Унапређење, повластице… гарант све стиже.“

„Срцем до издаје и поклоњења ‘митропојачем’“

И све ово наређаше се и рече се, сину. А још другог изговорише монах и монахиња као опомену и упозорење. Саопштише брат и сестра, пре но пођоше од „сина онога који је виноград засадио“ да отступе. Пре но молитвени напустише дом. Да се уклоне од интриге, оговарања, лоповлука – колко оно пута неста Пашина коверта са новцем? Да се спасу брат и сестра завера и чарања. Да Богу покорни, себи место за мир молитве нађу. Чу се у ветру милтонском: „У шта безумници претворише манастир?“

Владика и до њега хоташи-да-буде-владика, одвратише им гневно. И зар њему, хотаћем-да-буде-владика, да неко забрани приступ манастирском фрижидеру кад год му се похоти да тело увећа? Ко то сме? Па он ће бити владика!

Монах и монахиња отидоше. „Син онога који је виноград засадио“ осташе, са хотаћим-да-буде-владика.

Не виде „син“ да је већ мртав, да су га виноградари уоколили и већ убили поткупљивошћу. Уоколо га путују. Са многих зборница, говораше и сад гласи се. Реч његова – а уопште не чује се.

С мртвих уста, чија год да су и свака реч је мртва.

Ни мрц своју мртву не можајше чути.

Више се „син онога који је виноград засадио“ појављује, као реликвија. Виноградари га померају, како они хоћашћу и куда ког дана хоћејшу. Као оно под Сигетом, када везири махаху мртвом Султановом руком. Испраћаше, нежив начелник, војнике у смрт. Да не сазна, старешина да је већ мртав.

Случајно да не сазна, народ да заверени зли виноградари дај-паре-коло страшно по црквама воде.

Нико да не дозна да је молитвени народ добио, да има мрца за старешину.

Брат који гледах
и понадах се септембарским уздањем,
у Владику када жив винограду приступаше



Categories: Бела Књига, после Сабора

Ознаке:, , , , , ,