У недељу, 11. децембра Српска национална академија у Торонту обележила је 35 година рада. Том приликом умировљени Епископ канадски Г. Георгије одржао је уводну беседу коју преносимо у целости.

Поштовани и драги пријатељи,

Част ми је да вам се обратим данас поводом јубилеја на који би требало да је поносно цијела српска заједница овдје у Канади. Српска национална академија слави 35 година постојања и плодног рада.

Част ми је јер сам добротом и увиђавношћу људи који воде Академију изабран за почасног члана ове институције, а још више јер то чланство није дошло због неке моје академске заслуге. Ријеч је о заслузи – барем ја тако то видим – по саучесништву у овом послу, у оном мукотрпном раду иза сцене, а који рецимо Софија Шкорић, као зачетник идеје о Академији а и данас њен челник, јако добро познаје.

То наше заједничко учешће у овом послу природно је. Црква и институција каква је Српска национална академија троструко се везане и упућене једна на другу. Прва веза је одређена самом природом Творевине Божије, оним како је она настала. Знамо то, стоји на почетку Светог Писма. Овај наш свијет, све видљиво и невидљиво, пројавило се кроз ријеч. И рече Бог: нека буде свјетлост. И би свјетлост. Све што јесте, што постоји, настало је тако јер је изговорено. И наш је заједнички посао да водимо рачуна да, као Божија бића, у својој историји, у својим животима, будемо скућени у ријечи.

То нас води до друге везе која је специфична за нас овдје, у расејању. Јер овдје се веза између нас и нашег језика не подразумијева, за њу се сваког дана боримо. Није случајно што је наша прва национална институција овог типа, Матица Српска, настала у расејању, у Пешти. Матица цијеле једне нације – а у расејању. То је дубоки парадокс нашег националног постојања. Овдје у Канади, то има и додатну тежину. Јер нисмо овдје подизали цркве да бисмо их носили једног дана у крај, дизали смо их да бисмо свједочили овдје, у овој даљини, да смо со свијету. Баш као што се окупљамо око ријечи, говорене и писане, и свега оног што даље из ње слиједи – сви други начини умјетничког и културног изражавања: бојом, линијом, покретом, звуком – да бисмо ту ријеч отели од утапања у туђину свакодневног живота.

Трећа веза је она најличнија. Српска национална академија и Српска православна епархија канадска су, по годинама старости, готово вршњаци. Академија је основана 1981. а Епархија 1983. Ја сам, као први Епсикоп канадски, дошао у ову земљу на Покров 1984. А Академија је тада већ утрла стазу културног дјеловања. За Епархију која је постојала само у саборској одлуци, без храмова и свештенства, без епархијског центра, без још дефинисаног гласа, значило је много што је од нас тражен благослов за дјеловање Академије. Било је јасно од првог дана: тај благослов значио је колико Академији толико и Епархији.

Видјела се тада снага те екипе: национални посленик провјереног родослова и историјског чула Никола Пашић, увијек пожртвовани чика Никола Алексејченко, неуморни члан црквене општине Светог Саве, и понајвише неуморна, најагилнија, јер је била и најмлађа, Софија Шкорић – да поменемо само нека имена. Они су непогрешиво осјећали у та смутна времена шта значи појава и ријеч националних величина какви су Матија Бећковић, Брана Црнчевић, Рајко Петров Ного, Момо Капор, Добрица Ћосић, Данко Поповић, затим глумац Љуба Тадић, редитељ Арсеније Јовановић, академици Василије Крестић и Предраг Палавестра… Године 1987. благословили смо и учестовали на обиљежавању годишњице Вука Караџића. Све су то догађаји и имена за историју. Са наше стране давали смо колико смо могли у тој почетној оскудици, мобилисањем наших снага, на примјер хора храма Св. Николаја из Хамилтона, са протиницом Стојсављевић.

Била је и част и велика школа бити дио тога. Школа од пресудног значаја за оно што је долазило. Јер дошле су ратне године, а са њима и други изазови, прије свега да се одговори потребама да се многобројним новодошлим помогне да се што прије уклопе у нови живот у Канади. Многи ће рећи да је на тој стази Академија, из ових или оних разлога, остала предуго, тако да је та стаза постала странпутица. Али примјер оних плодних година са управама које су водили Софија Шкорић и Никола Пашић помогао је нама у Епархији, сада утемељеној, са бројним храмовима, свештеницима, и што је најважније вјерницима, да преузмемо ову одговорност духовног и културног рада на себе.

Сви то добро знате, јер су успомене на то (у овом тренутку, нажалост, само успомене) још свјеже: Источник је постао заштитни знак не само Епархије него свих нас овдје у Канади. По Источнику су сви знали да се ради о Епархији канадској, о канадским Србима. И поново, иста имена: Бећковић, Ного, и многи други: покојни Драгомир Брајковић, Драган Лакићевић, из Русије Андреј Базилевски, Мирјана Булатовић, Миле Медић, Бранко Брђанин, Срђа Трифковић, сликар Веља Милошевић, мајстори изворне пјесме и јединственог гласа Браћа Теофиловић… И што је најважније, и за Епархију, а видјећемо и за рад Академије касније, уз Источник је стасавала, заправо водила га група људи из нове генерације: Давор Миличевић, Радован Гајић, Синиша Василић. Уз њих је и сарадња са већ поменутим великим именима из отаџбине постала приснија, истински пријатељска и стална. А на овдашње посленике ријечи наслонили су се и овдашњи ликовни умјетници, глумци. Колико је сати у организовање изложби уложио Владо Стјепановић-Габелић? Да ли је било неке наше прославе и академије, без гласа и појаве Димитрија а потом и Ане Поробић, и колико би биле све те свечаности сиромашније без тога?

У свим тим приликама, а увијек и на сајму књига у Београду, наш пратилац била је и Софија Шкорић. И када је неуништива Софија, сада већ у пензији, прије неких пет-шест година, преломила да још једном преузме из учмалости пробуди Српску националну академију, сви ти овдашњи људи стали су са својим именима и својим искуством уз њу. Наравно, ту је био и владичански благослов, а Софија зна да је било увијек и више од тога. Јер није било сумње да се то буђење мора подржати, тим прије што су уз Софију стајали и енергични и бескомпромисни Рајко Радојевић, али и сви ови побројани Источникови сарадници, а уз њих, из торонтског академског круга они који су посљедњих година сачињавали управу Српске националне академије. Међу њима и они, попут садашњег предсједника Жарка Брестовца, људи од акције који знају да своје име ваља уписати у нешто веће и шире од себе да би остало за вјечност.

И то је сада подсјећање на најсвјежије дане, на оно што Академија и данас ради. Има већ неколико година, садржаји су поново стални и сјајни. И што је најважније, актери су у све већој мјери овдашњи. Издвојићу само двије изузетне манифестације у којима је учествовала и Епархија – обиљежавање стогодишњице Првог свјетског рата и изложбама и изузетном монографијом коју су припремили Софија и Рајко, а коју смо промовисали и у нашој манастирској библиотеци, те Његошев јубилеј. Имао сам част да отворим, овдје на торонтском универзитету, вишедневни програм посвећен Његошу којем су својим стручним гласом тежину дали, поред Софије Шкорић, овдашњи познаваоци књижевности, а из краја, проф. др Радојка Вукчевић и, што нам је посебно импоновало, проф. др Мило Ломпар. У плану је било, као што смо то увијек обичавали у таквим приликама, и објављивање зборника са овог скупа, заједнички пројекат Академије и Источника.

Завршићу ову бесједу честитком Српској националној академији на 35 година рада али и поуком какву сам ја извукао из ове сарадње. За мене је ово дјеловање Академије најбољи доказ да је наша свеукупна културна традиција, наше национално културно предање, једна органска цјелина. Органска цјелина којој ниједна таштина не може одређивати нове почетке и измишљати произвољна враћања на старо. Зато се молим Богу да људи који данас воде Српску националну академију пораде на стварању оних који ће преузети њихово мјесто. Као што се искрено надам да ће мој насљедник на трону Епархије имати довољно мудрости да са својим благословом бдије над њеним радом. Јер тај благослов, као што сам и сам искусио, благодат је за све нас који све што радимо чинимо у славу Оца и Сина и Светога Духа. Само тако остаћемо скућени у ријечи свога језика, у Ријечи Господњој.

Categories: Вести, Догађаји, Канада и САД, Књижевни, Ликовни, Предавања, Прославе

Ознаке:Vladika Georgije, Српска национална академија Торонто