Борба хорова: примећено на устоличењу Владике Митрофана

(Писмо читаоца из Мисисаге)

Има ли мере гордости попа Василија и госпође Јасмине Вучуровић? Докле ће овај тандем да се гура свуда као најбољи, најпаметнији, најважнији? Можда су то својим родитељима и својој деци? Тако и треба да буде. Али нама у црквеном животу нису.

kirstefantheserb_s

Хор цркве Св. Саве на Риверу „Кир Стефан Србин“

Ко је, и по чијој памети, литургију устоличења новог епископа на трон канадске епархије, претворио у ружно надметање хорова у сред цркве? Зар није било довољно да „стари“ хор, који 60 година поје, дочека и новог епископа? Зар је морало мезимче попа Василија, госпођа Јасмина, да угура свој, Боже мој, музички хор? Је ли то можда, хор цркве у Мисисаги немузички? И шта се догодило?

Сви смо видели. Морали су и Патријарх и свештеници да се повинују диригентској палици гђе. Јасмине. Морали су да чекају да њен хор иживи своју мелодију да би они који воде свети чин, наставили са литургијом. Први пут. А други пут је морао лично поп Василије да пресече свој омиљени хор (или диригенткињу) како ко хоће. Опет у њиховом иживљавању литургијског појања.

VASILIJE%20TOMIC%20-%20FOTO%20NIKA%20JAKSIC11[1]

„Горди, горди поп…“

Литургија се живи а не иживљава личним заносима. Стари хор је и наступио у том смислу. Достојанствено и литургије достојно, хор цркве у Мисисаги је учествовао у служби Господу. То и јесте смисао, да сви учествујемо у литургији. Ми нисмо дошли на надметање хорова. Дошли смо да се сви заједно помолимо за добробит епархије. За новог челника њеног. Горди, горди поп је и сваку своју службу увек претварао у такмичење са осталом својом браћом. То зна ко год је присуствовао његовим литургијама.

А зашто не би овај тандем искористио ову литургију да искаже своју гордост? Тога дана и сам Патријарх је имао своју параду гордости. Била је дужност владике Георгија да присуствује тој служби. Шапуће се полугласно, да је Патријарх забранио владики Георгију да присуствује. Је ли и то по савету попа Василија?

Патријарх Павле са крстом

Где се дела смиреност и скрушеност?

Последњих 17 месеци присуствовали смо трагичној паради гордости којом је силована епархија канадска. Попово ужасно упињање да се све покори њему и његовој самовољи поткрепљивано и храбрено Патријарховом самовољом. Показао нам је старац својом гордошћу да није ни за под нокат благопочившем Патријарху Павлу. Не чуди. Јасно је сада са Викиликса која је наводна божја воља изабрала њега и његове владике да смењују српске владике.

Само напред. Гордост може далеко да одведе. А никада не враћа Богу. Господ ту увек сам наплати.

В. П.

 



Categories: Бела Књига, Вести, Канада и САД, Писма, после Сабора

Ознаке:, , , ,