Лик и дјело Василије попа

Не море се мучат више.

Ја сам у ове наше цркве више година но је Василија поп жив. Али виђу ђе се поп понаша ко да је и од самог, Бож ме прости, Христа старији.

Не би мого казат да га познајем али га знам. Често сам га срето поиздаље о литурђије у цркву. Проговорили смо многу. И кратку и дугу. И вазда је њему нешто сметало или неко. Те ово не ваља, те оно је требало онако, те ово овако. Или људи. Овај му је ваки, овај наки. Само кога спомени, Василија поп ће му наћи ману. И то он онако мучки, потмуло. Само ти каже: „Ма пусти, боље да ти ја не причам ко је и какав је.“ Виђо из тога, брате мили, да је то јако завидљив човјек. Баш завидљива душа. Па, има ли ико да ваља? Једном га тако и упитах. На то ти он мене: „Па гледаш га.“ И насмија се. Мислио сам да се пошалио. Послије неког времена, а  узело је и годину, схватим да је то Василија поп озбиљно мислио.

Пријатељски, иза леђа: “Лијен је Љубо, не зна с људима”

Док је био са попом Михајлом, те стар је Михајло, те није ово више за њега. Чим је добио испомоћ, попа Љуба, почео се жалит и на њега. Те не зна ово, те лијењ је за оно. Те шљудима је ваки, те наки. Срамота те и слушат. Ал Василија попа није срамота говорит тако о млађем брату. Василија није ништа срамота говорит на људе. И још је разних ту било. И свађе се пуцале међу њима.

А тада ти је на касу могла да буде само Василијева жена. Прилози у цркву само њој на благајну. Василија поп се вазда жалио како никога не може ту наћи. Те овај не би, те онај оће украст, те оном није за вјероват и на крају само она ваља за та посла. То око пара. Е, док то није жестоко пукло међу њим и Љубом попом. Једне су неђеље добро закитили цркву жестоким ријечима. И, Бога ми, повуче њу Василија. Сви су чули. И спомену их људи и данас потом.

Био је ту и онај мали од Радовића, учио за попа. И дијете се заиста опредијелило да се том посвети. Понекад је замјењивао у олтар. Ама немој да га је ко пред Василијом попом похвалио. Одма би се овај скиселио и оплео га. И то из даљине. Те кућа била комунистичка, те само је то о новцу, те не би они ниђе да им Амфилохије није род… а шта тај човјеку не би све нашо само да га опогани.

Дошло је једне генерације прилично паметни људи, из овога рата. Дјеца им била на фолклор. А и они, куд ће? Невоља поћерала у туђину, па ја шта ће но у своју цркву. Баш лијепо. Свашта су они могли и стјели. Центар око цркве да направе, српски. Богами је Василија поп широку акцију кренуо само да то све пропане. А све ко кажује: „Ја се не мјешам. Како ви браћо оћете.“ А иза леђа већ све припремио као: „Нису они довољно вјерни.“ Те: „Оће они дом културе.“ Па што? Нека буде и дом културе. Српске је, а да чије. И у цркву је. Ђе треба да буде? У каку кафану? Ал не мош. Рашћера ти он то све. Чуо сам, послије, да су се ови лијепо организовали. Горе неђе на сјевер. Има ик на стотине, кад се окупе. Ал нису у цркву. Кад ко којег попа зовне у кућу, његова ствар. И ту је успијела погубна завист Василија попа.

Ама, ко је гој и мало био паметнији и вјером приступио цркви Василија поп је све то рашћеро. На онога Гајића јест се изговорио свакакве погрде. И вазда је све поливо само оном његовом злом иронијом. Јест да овај у цркву сврати, али је долазио. А сметао је Василија попу само што је човјек умио лијепо да прича. И проницљив је.

Па, на оног Ранка, пјесника Радовића, шта је свашта наговорио. Помислио би човјек да оће да сатре пијесника да би он потписао његове пијесме, Божме сачувај. Ко зна?

Па на оног Батурана што им држо српски језик за ђецу. Није било двије лијепе да састави о њему. Посебно што је овај трчо у крило оном Драгашевићу. Али Батуран је препреден. Он му дао да пише у онај његов магазин и Василија поп се примирио. Није он промјенио мишљење само се притајио. Сад му сви непријатељи требају за пријатеље. Ко оно кад вла Алија купи око себе сву ону јаду и олош да поара Бановић Страињу. Ето и тај Драгашевић, што је о њему све лајо Василија поп, данас му и он дође неки пријатељ.

Милутин Вељко: тајне из школских дана у Немачкој

Е, Милутина попа је ту довео да му, ко свом, напуни вреће, кесе и џепове. А боме му и ђеци. Вазда су му синови за шанк, ако је кака приредба или свечаност. То је неки њиов, поповски рачун још из Њемачке. Онамо су учили заједно, Василија и Милутин, тамо на католички универзитет. Понекај, ка се занесу, умију да се пофале тиме. Мада, има нешто рашта се боје, примјетио сам, неће то пред сваким. Али уистину, ни о поп Милутину не мисли Василија поп најбоље. И њега он ту и тамо урами у оно од шта се рамови не праве. Ама, од тог се ништа не прави.

А онај што му је сад „десна рука“? А шта се свашта Василија поп о њему изговорио? Сачувај Боже. У Милтон му је била најчешћа прилика и најбоље мјесто ђе га је највише фалио како се ни зликовца не фали. Посебно оно ка је тај отворио пицерију и био поп у цркву. Да се он пита не би тај добио допуст, Василија поп би њега рашчинио. Али сад је и тај добар за Василија попа. Најбољи му. А сад, кажу и јавно, тај има двије пицерије, на имена чланова фамилије. Што да не кад га сам Патријарк подржава? И држи и цркву. Ама што би био лош? Јест баш за одликовања! И њега и Василију попа интересују само двије ствари, новац и новац. Ту су се и нашли, овај оном тијело, онај овом „десна рука“. Нераздвојни, за увијек, око исти новчаница!

А Владику? Само ако је било сигурно, па ако би ко са мало заноса проговорио коју да фали Владику, Василија поп би све то поклопио. Скоро да би наредио: „Ништа то не би било да ја нијесам ту!“ Постала би тада тишина, јер нико није стио да избије свађа. Видило би му се, по тону, да је он спреман тада да кида главе да би доказао ту своју. Стио не стио, знало ти се. Имаш да мислиш да је цијела ова Епаркија само Василија поп. И то ти је Бог. Пуно ик је у цркву вјеровало да је тако. Он ик је убиједио. Посебно оне јадне сестре. Шта гој да потреба, све само: „Питаћемо попа Василију.“ А он ти је за савјете био стручњак прве врсте. Нико боље од њега није знао како је то бити трудна и како је бити мртав. Све је човијек искусио.

Виђу мене: лик и дјело!

Богами, сигуран сам да ће један дан, од ову шпрдачину што начини Василија поп од Епаркије канадске, бити позамашна књига. И смијаће се народ на ове и друге џелатске радње овог попа и оник његови обожавалаца. Биће и клуб Василија попа. Па се не учлани!

Н. М.

Categories: Бела Књига, после Сабора, Фељтон: Паства лажним пастирима

Ознаке:Завереници, Папизам, Светосавље