(Поводом чланка “Криза у Цркви или о случају Владике Георгија”)

Пише: Весна Џордески

Чула сам тек пре неки дан да се у МИ Магазину који излази у Торонту, појавио интервју са свештеником Василијем Томићем, вршиоцем дужности заменика администратора канадске епархије.

Причало се тих дана јуна, широм Канаде, по црквеним салама и ван њих, да су администратор и његов заменик рођаци, јер је Томићева попадија Чачанка, и да ту постоји нека ” тајна веза”, да је Томићев братанац, ђакон патријархов који са њим путује, па је тако дошао и у Канаду и да је он тај који их је повезао на сајму књига у Београду прошлог октобра, када је све и закувано и када је Томић обећао главу владикину на тањиру. Могуће је да је зато патријарх споменуо ”босанску лукавштину”, ”смрад из Босне”! Надајмо се да му то неће прећи у узречице. Било би погубно будући да је већина свештенства у нашој данашњој цркви управо из Босне.

“Босанска лукавштина”

Причало се и да је Томићу, за сарадњу (Боже прости али тако удбашки звучи) и лојалност обећано место представника наше Цркве у Бриселу. А како Томићи имају ћерку и четворо унучади у Паризу није далеко од помисли да би им то баш згодно легло.

Вероватно би било потребно само мало више порадити на пољу љубави према ”другом плућном крилу”, на чему се администрација својски залаже, мало више обрисати успомена на претходну, практично, каријеру под светосавским омофором. То некима лако полази за руком, поготово када је шаргарепа тако близу а тако примамљива и слатка.

Покушала сам да пронађем интервју али га у интернет издању није било. Ни под ”заглављем” ИНТЕРВЈУИ, ни под једним другим насловом. Али, открила сам текст из јула, под насловом Криза у цркви или о случају владике Георгија. Од аутора ненстан, иза које скраћенице се, претпоставила сам, крије и издавач и уредник и вероватно власник, барем онај на чији рачун стиже ”финансијска помоћ малих и средњих предузећа чији власници потичу са наших простора”. Хвала Богу да неко види вајду од људи са нашег простора који су успели да стекну неки иметак, а да имају чуло за наше новине! За пружање подршке књигама и лепим књижевним вечерима се још нико није огласио, тако да је СЕРБИКА, чаробно место усред Торонта, забрављена и заборављена, али у књигама и тако, та иста мала и средња предузећа и њихови власници и не могу да се нађу! Можда је у томе ”квака”?!

Љубав према “другом плућном крилу”

Пажњу ми је поред теме где се у исту раван поставља КРИЗА ЦРКВЕ о којој аутор, рекла бих, нема појма ни шта значи ни када је у Србској цркви настала и који су јој корени, и СУДБИНА ЕПИСКОПА ГЕОРГИЈА, привукла и употреба неких појмова.

Појам „судбина“ у речнику истински православних, не постоји. Православни верују у Божију промисао, Божију вољу. Али је сасвим могуће да је аутор, знајући ово, намерно употребио реч судбина, јер је ово што се од пролетос збива у епархији канадској, управо резултат планирања и кројења у некој радионици која нема ничег заједничког са вољом Божијом и која јој поклања пажње колико и лањском снегу.

Друго што ми је привукло пажњу је избор речи ОТПАДНИК у даљем тексту и којом ћу се бавити.

Када у српском језику употребимо реч отпадник, некако нам је увек у свести неко ко је, у свом најчешће не баш добром науму, усамљен или један од малобројних који је себе сама, својим поступцима, искључио из неке веће групе. Отпадио се чак мислећи превише добро о себи и свом делању. У сваком случају има негативан призвук.

Међутим, сведоци смо да се у нашој цркви данас не догађа отпадање, већ растурање, изопштавање, одбијање од себе, а које Патријаршија у Београду спроводи према одређеним појединцима, а у складу са тим и према народу који те појединце следи. У нашој матици смо имали већ неколико примера за ову тврдњу. Злоупотребљава се језик, дају изјаве без и мало гриже савести, а игноришу чињенице, стварност. То су најбољи знаци немоћи и слома!

Последњи примери су управо настали на тлу Канаде, када је народу препоручено да ”хвата пут под ноге”, па у туђе богомоље, у секте, да шири заразу из Сарајева и Задра, да ако нема пара за издржавање прода манастир, са свим фрескама, иконостасом, гробљем и осталим ”пратећим објектима”; тада је забрањено и обележавање епархијског дана, на штету епархије, јер је увек доносило велики приход, а народу је ускраћена тако драгоцена и велика радост и могућност окупљања у туђини.

Када је кренула у ту аванутуру изопштавања, Патријаршија у Београду је била убеђена да ће ти појединци остати усамљене појаве и да ће сами ОТПАСТИ! Мислим да је тада и настао тај ПОКЛИЧ дојучерашњег владике нишког: „Све што виси, треба и да отпадне“. Као што је ПОКЛИЧ било и оно што је, несмотрено и вероватно у афекту, изрекао својевремено умировљени владика тврдошки, ”КАНОНЕ МАЧКУ О РЕП”. Верујем да се често вајка када чује како га цитирају и пита се шта му је то било потребно.

Слика која се више не виђа у Канади: Владика Георгије у пуној цркви на храмовној слави у Мисисаги 2013.

Сада је већ видљиво да ће расплитање, барем ове црквене кризе на тлу Канаде, као у дечијој игри коларићу панићу, где сами себе уплићемо, сами себе заплићемо, бити на штету цркве и пре свега народа. Да ће усамљени остати управо они који су почели ИЗОПШТАВАЊА, јер је народ кренуо за изопштенима. Поготово када је схватио да су они борци који се не предају! Да желе да се изборе за истину и да је изнесу на светло дана. А не као јуришници на касе и рачуне! Да сакрију под ”снегове и шаш” оно за шта немају уверљива објашњења и потврде за верни народ од којег желе подршку!

Интересантно је да у овом моменту имамо и у нишкој епархији исту појаву, да су се свештеници заверили против свога владике јер је изгледа покушао на исти или неки сличан начин, да пресече ”пословне” ланце у нишким, али не и у осталим парохијама своје епархије где ужива подршку. Подржани из Патријаршије, свештеници су му пружили отпор, тако да комисију није било потребно упућивати, осим што је, по хитном поступку стигао у те радње верзирани администратор. Затим су прогласили нишког владику болесним, као што ових дана читамо и о владики Георгију, и он се повукао.

Видећи шта се са осталим жртвама ових обрачуна догађа (5 их је за последњих 5 година од како имамо новог патријарха), и кроз какве муке пролазе, вероватно је желео да сачува свој душевни мир, па се по свему судећи повукао у неки манастир. Како народ каже ШУТ СА РОГАТИМ НЕ МОЖЕ (сасвим је могуће да ово постане узречица многих Срба данас јер је у нашем народу уврежена УЗРЕЧИЦА да су рогати сви они који шурују са Ватиканом, на било који начин..

И тако, у тексту о Кризи у цркви, прво дознајемо да је, по сазнању аутора, и ”сваки патријарх имао своју узречицу по којој је памћен.”

“Будимо људи!”

Не сећам да сам негде прочитала о патријарсима у нашој прошлости, Рајачићу, Варнави, Гаврилу, да су имали својих узречица!? Барем њихови савременици нису оставили трага о томе, па онај ко је о патријарсима читао сумњам да је могао тако нешто да пронађе. Али када споменемо покојног патријарха Павла, могли бисмо рећи да је оно његово ”Будимо људи” био пре вапај него узречица. Водио нас је од 1990. до 2010. у времену када је српски народ био изложен превеликим искушењима и нападима са свих страна , па је био принуђен да се брани и узвраћа, вербално и физички, да би опстао.

Не ретко, наши поступци на националном плану, а без икаквог програма који нажалост ни данас не постоји, нису били за похвалу. То су сигурно били ти тренутци када је патријарх Павле завапио и позвао нас, у име Бога, да се вратимо себи, да будемо људи, макар са пола снаге, благородни какви смо негда били, да понекад стегнемо зубе и претрпимо муке којима смо били изложени. И не као што аутор наговештава, ”иако смо Срби”, јер то су конструкције са радија Б 92 и Пешчаника, који су тада пљували по свему србском! Већ будимо људи као што су Срби увек бивали.

Узречица је реч или изрека, коју користимо када не умемо довољно јасно да изразимо оно што мислимо или нам је речник скучен па прибегавамо поштапалицама попут бре, знаш, овај, а не ретко и псовкама. Макар у наговештају! Једноставно, такви смо. Чак и кад смо добри људи!

“Што виси, треба и да отпадне!”

Када сам први пут чула да је наш патријарх Иринеј изрекао да све што виси треба и да отпадне, мислила сам, искрено, да се то односи:

на све оно што је, радећи против наше цркве, иструлило, што је спречава да буде каква једино и треба да буде, ”једна, света, саборна, апостолска”;

на оне који се труде да антихришћански, антиправославни плодови успеју и роде и за које је једино мудро рећи нека отпадну;

на оне који желе да нас преуме и убеде како је довољно једним благословом превазићи сва злодела против сопственог, српског народа и једним заједно изговореним Оченашом дати опрост грехова онима којима то ни небо ни земља не могу дати, јер се они не кају!

Индулгенције нису тековина наше цркве и нико их, ма ко он био, не може у име потомака оних који су страдали, извињавајући се, давати десно-лево и притом се грлити и љубити са оним који тврди да су у ”прошлом столећу од тих напетости трпели и католички Хрвати и православни Срби, чије су образовне институције вековима препорађале Европу на духовном, интелектуалном, васпитном и културном плану”.

Добро знамо да се све оно што су Срби радили потрло давно управо из Европе, из Брисла, Бона и Лондона, а народ онемогућен да ужива у својим интелектуалним, васпитним и културним тековинама које му се отимају. Одузето му је писмо и језик, а онда је и физички протеран. Управо због велике ЛИЧНЕ НЕОДГОВОРНОСТИ оних који предводе обе хришћанске Цркве.

У Канади, овога пута, срећом, народ није кренуо и није се угледао на свештенике, поготово поједине који лажно зборе мислећи и проповедајући као и онај који би требало да нас другим путем води, да смо ”као деца Божја дужни и позвани да будемо браћа…”

Categories: Бела Књига, после Сабора, Чланци

Ознаке:Завереници, Светосавље