Зашто нам нема друге него – у Руску Цркву

Пише: Весна Џордески

Данас сам прочитала текст једног нашег умног човека из дијаспоре у којем он цитира енглеског филозофа и политичког активисту из 18-ог века Томаса Пејна, који каже: Дужност сваког патриоте је да брани своју отаџбину од њене владе.

Ако заронимо у нашу историју, па се осврнемо на то како су патриоте, предвођене црквеним великодостојницима, браниле нашу отаџбину, нашу веру и цркву, почев од 1937, од Конкордата, видећемо како је патријарх Варнава, борећи се против конкордата и против одлуке своје владе, руковођен идејом о добробити цркве и народа, себе принео на жртву.

Крвава литија против конкордата 1

Београд: Крвава литија против конкордата 1937.

Пар година касније, 1941. уследио је мартовски пуч. Група официра-пучиста, предвођена генералима Симовићем и Мирковићем, изазвала је побуну у београдском гарнизону, заузела Врховну команду и присилила кнеза Павла, под исуканим официрским сабљама, да поднесе оставку. То је била реакција на потписивање Тројног пакта. Ове патриоте су свом народу “обезбедиле“ рат и велика страдања, да би избегли ропство, а онда и гробове за огроман број мужева и синова, у напону животне снаге.

Само после пар дана, те исте “патриоте“ су изјавиле да не одустају од политике кнеза Павла, али грешка је већ била учињена. Отаџбина није одбрањена, народ је постао прво роб па гроб, а пучисти, “патриотске снаге“, заједно са елитом српске интелигенције, отиснули су се у избеглиштво и наставили из Лондона да бране идеју пуча.

326375_27-mart-2_f

Београд 27. марта 1941.

Кажу да је Кнежевићу, идеологу пуча, упућено питање: Ако је 27. март био подвиг који је донео бољу судбину ондашњој Југославији, зашто су он и сви остали пучисти, остали да живе као емигранти ван своје земље? Зашто се не врате у њу? Они су побегли и од рата и од гроба, а претходно су потписали капитулацију и народ препустили грађанском рату и немаштини током окупације.

И тада је црква била уз народ. Патријарх Гаврило у Војловици, у ропству, али са народом.

Данас имамо ситуацију да црквени врх стаје уз владу која, иако зна стварне намере Запада, не ради ништа на плану одбране и заштите државних и националних интереса. Обе су учиниле својим послушним повиновањем да се сваки непријатељски настројени политички атак уценама, условима и директивама оконча са катастрофално поражавајућим исходом за Републику Србију и све њене грађане.

На овим просторима се ових дана, буквално са десет прстију, ако никако другачије, бранимо од резолуције о Сребреници. Србски народ је свеопште омражен, али и свестан зашто, јер носи послање које је изазов за највећу мржњу. То је велики терет и није за осуду што многи пожеле да буду као и сви други, ослобођени тог бремена. Али, ако бисмо поступили онако како многи поступају, изневерили бисмо себе саме!

 

Ово време, пред престанак времена, донело је србском народу исполин чудо трпљења, стрпљења, исељења, уништења светиња, поплава и пожара. И застрашујућег отуђења цркве од народа. Толиког, да верни у Србији, од недеље до недеље, од црвеног слова до црвеног слова, аутобусима, колима, како ко зна и може, Б Е Ж Е у катакомбе владике Артемија где им се пружа утеха, данас потребнија него 1999, у време бомбардовања.

Не могу да се сетим која је то тачно била година, има барем 12 или 13 година од тада, али тог дивног дана, на Малу Госпојину, кренула сам на службу у пола девет, у своју цркву. Како сам крочила, осетила сам да се, осим што је празник, догађа нешто неуобичајено. Ужурбаност, нека чудна лица идентично обучена, врзмала су се испред кућица за свеће… И онда сам, на солеји, испред јужних двери, угледала поређане столице и по њима поседале “црвенкапице“! Упитала сам сестру која продаје свеће шта се збива и сазнала да ће служити наше и грчке владике, да су ту и “гости“ из римокатоличке цркве у Крунској улици….

Бискупи Узанић и Дурић јануар 2013

Треба ли нам овакав „благослов“? Бискуп дубровачки и Бискуп херцеговачки приликом заједничког „богослужења“

И остала сам, мазохистички, до краја да одслушам и одгледам владике Зизјуласа и Игњатија, како служе, оца Вукашиновића, како енергичним, да не кажем бесним покретима леве руке прекида појање хора, како владика Атанасије ватрено беседи у славу новог братства и сестринства, како г. Хочевар у “првом реду фотеља“ подиже обе своје руке, заједно са свим свештеницима и владикама НАШЕ цркве и на словеначко-српском изговара НАШЕ Оченаш, како . . . . народ са страхопоштовањем и дивљењем све то посматра и схватила сам да нико не схвата шта се то догађа, какав је то преседан којем сведочимо!

Нисам пришла за нафору, већ сам излазећи из цркве почела да са собом разговарам и самој себи приговарам: да овде више нећу ногом крочити, да ћу од сада во вјеки вјеков, само у Руску цркву одлазити.

Руска Црква БГ

Руска црква Свете Тројице у Београду

И ПОБЕГЛА сам у Руску цркву. Али, у НАШОЈ цркви се мој син венчао, тамо одлазим да се исповедим и причестим. Исповедила сам свом свештенику зашто ме нема тако често “код нас“. Он ме је саслушао и отћутао.

У Канади проводим, већ деценију и више, добар део године, јер овде живи наша ћерка. Одлазим редовно у наш манастир у Милтону и једном приликом, убрзо после оне Мале Госпојине у мојој београдској цркви, осетила сам потребу не да се исповедим, али да попричам са владиком о томе. У принципу, казао ми је тада, лепо је што идете у Руску цркву. И треба, ко нам је ближи него Руси!? Али, у СВОЈУ ЦРКВУ БЕЖИТЕ! Управо тим речима ме је ошамутио, узнемирио. Нисам га послушала већ сам наставила да одлазим у Руску цркву а у СВОЈУ да свраћам, на кратко!

Али, да се вратим основној идеји када сам почела да вам се исповедам.

Шта се нама, сада, догађа овде у Канади?

У Онтарију, поготово у Торонту , народ је почео да, сада већ редовно, одлази на Хенри улицу у заграничну цркву, код оца Владимира! Кажу, једини свештеник у Торонту који се моли за српски народ. А ја верујем и једини широм света! Ваљда неће и њега походити наши “Ана и Кајафа“, са губом на штапу, натопљеном оцтом и жучи? Народ бира оно што је Богу угодно а то му је и срцу драго! А патријарх, отац наш, “саветовао“ га је да иде у џамију, у секте…!?!?!?

РПЦЗ Торонто 1

Братско руско-српско Литургијско сабрање поводом 40-годишњице пастирске службе баћушке Владимира Маљченка, настојатеља највеће колоније РПЦ Заграничне у свету – 2./ 15. децембар 2013. г. Торонто

РПЦЗ Торонто 2

Архиепископ канадски РПЦЗ Гаврил и Епископ канадски СПЦ Георгије током Литургије у храму Свете Тројице – 2./ 15. децембар 2013. г.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Руска Црква Свете Тројице у Торонту приликом богослужења

Руска Црква Свете Тројице у Торонту приликом богослужења

На Западу Канаде, где боравим код ћерке, имамо, од пре две године, Руску цркву. Прво су Руси и Украјинци који су се определили за Московску Патријаршију, долазили код нас на службу, певали у хору, јер нису имали своју богомољу, а наш свештеник као руски ђак, могао је да их исповеда, да прича са њима, његова матушка је Рускиња. Осећали су се као код куће!

Онда се код нас догодила ова трагедија! Мислим да не претерујем када овако називам догађаје који су код нас допуштени, опет у марту – априлу, у време васкршњег поста, као и пуч 1941! Само овога пута Црква наша “једина, саборна“ и светосавска била је подстрекач и ТЕРАЧ да опет кренемо, али у заиста братске, цркве! Зато и немамо другог избора. Јер ТЕРАЧИМА није истински ни стало да нас задрже, није им стало до наших душа. У нашем одласку у руске цркве овде у Канади њих је заболело нешто друго. Баш као што је и признао у проповеди један од њих, као домаћин, у храму у Мисисаги, и то пред својим патријархом: ето, одоше наши у цркву на Хенри стриту, да пуне џепове оцу Владимиру.

О душама нашим ту не беше ни речи, ни примисли. Да ли се ту ико икад молио за нас?



Categories: Бела Књига, после Сабора, Чланци

Ознаке: