Пријатељи моји мили,

Правећи реда међу старим новинским чланцима, разним белешкама и папирима, остављеним да их још који пут прелетим погледам или бацим, наиђох на, ко-зна-како-до-мене-доспео и сачуван јер ми се вероватно тада учинио драгоценим, текст оца Ваје из априла 1990, под насловом ЦРКВА МЕЂУ НАМА, са поднасловом О ЦРКВИ СА НЕКОЛИКО СТРАНА! Нисам могла да поверујем својим очима. Али, у потпису стоји: отац Василије Томић, свештеник.

Не излази ми, иначе, отац Вајо из главе! Размишљам о њему, или, боље рећи питам се стално као и многи од вас, сигурна сам: ЗАШТО и КАКО је упао у раље оваквог једног монтираног процеса? Наша црква се по шести, а ево, сада у Нишу и седми пут огледа у тој работи! Зашто је отац Вајо сам себе понудио за предводника. Зашто није одустао од тог бедног разговора-саслушања?!

Могао је да види већ пре пет година, када је сезона лова отворена, да се на овоме неће завршити, да се сценарио увек, отужно и немаштовито, понавља! Чак су и чланови ”жирија” исти! Додуше, ови не додељују ”Златне Витезе” и ”’Сребрне Медведе” већ унапред донете пресуде без суђења, срочене на основу оптужница-полемика без подлоге, осим што су клевете ”ближњих”, који су нас до јуче ”волели као себе сама”, како се показало, биле довољне; често у форми фарсе, зависно од драмских склоности и интелектуалних способности чланова комисија. Њима се прво обешчашћују и уништавају, па онда и елиминишу окривљени.

Жан Антоан Вато (Jean Antoine Watteau) – Италијански комедијанти, 1720. г.

Мука је што су и овде као и у свим досадашњим случајевима, десет на једног, а он, окривљени, тврдоглаво, неће да буде против себе сама. Још инсистира на дијалогу, изношењу чињеница?! Има чак и преторијанце уз себе и народ око себе; оне који га штите, чувају, обавештавају, хране и поје. Интересантно је да их је више сада него што их је било у времена мирна.

Ту је и публика, они који нису ни за ни против. Само су радосни што се нешто догађа и што постоје најаве да ће догађања у арени бити и даље. Идућег васкршњег поста, а можда и раније, у божићњем посту. Пропуштене су две драгоцене прилике, Петровски и Госпојински пост. Показало се да је то некако најзгодније време. Мање се једе и пије, мање се говори, па је лакше сачувати мистику око циљева ових чистки и борби фракција у админисатрацији која је на делу. У те дане сав поштен свет седи по кућама и углавном иде у своју цркву. Тако је лакше с краја на крај света путовати, обићи туђе цркве и дивити се иконостасима који широм Србије све више постају реликт! Мање је гужви по аеродромима и авионима. На западу није пост као у нас! Све је окићено у очекивању светлих празника. Лепо је на тим ведрим призорима одмарати очи и душу у те мучне, истражитељске недеље.

Комедија дел’арте (Commedia dell’arte) – Арлекин, маска “пулчинела” и чаробни штапић

Једно нам овде није јасно. Да ли је циљ комеНдије откривање или прикривање чињеница? Како се ”плен” за блаћење бира? И како се у овом пропагандном послу шири круг већ унапред осумњичених и следствено томе, унапред осуђених!?

Да ли ”радна група” уопште ради или оне тешке досијее, за које је потребно више дана да се прочитају него да се напишу, има већ спремне, па само, као у формуларима за промену места боравка, убацују друга имена а инсистирају и на промени адреса преко ноћи; у нека друга времена, у те сврхе су била обезбеђена посебна возила. Али данас је допуштено и својим колима отићи са свога прага у било ком правцу; саслушавају, тек да понизе, јер одговори их не интересују а поготово не покушаји одбране. Уживају највећма у задовољавању своје радозналости, да утврде ко је са ким, ко је против кога. Ко је с њима а ко није. Контролишу постојаност оних који су се ућутали, у страху да им се сутра не деси исто. Једино не схватам зашто су у овом игроказу неке епизоде превише јавне, неке непотребно тајне. Негативна селекција је код нас, где год да смо, узела маха па је следствено томе, онима, за које знамо да нису ништа ни написали ни казали, који не остављају никаквог трага иза себе а да би то вредело памтити, дата моћ да нам демонстрирају како није важна подела на добро и зло, већ на корисно и бескорисно?

А онда, као у правим процесима, чујемо, јављају се тајно они који су уз комисију јавно, па шапућу, као завереници би нешто да испричају, да подрже. Да окривљеном на правди Бога морал подигну! Можда желе само да оперу своју савест и душу, ако је то уопште могуће када си се већ ухватио у коло. А можда, као оно крилато чудовиште Фама, окружени заблудом, лажима и страхом само враћају и по својој вољи допуњавају гласове и приче. И оно што јесте и оно што није. Они, најнеустрашивији и најзлобнији, рецимо о болести. Нису од својих бака научили ону стару изреку: Немој па се не бој! Не страше се што и они у себи носе, барем клицу неке бољке! Фама кретањем постаје све јача и већа, има безброј очију, ушију, уста и пропушта удвостручене гласине.

Удаљих се од текста оца Ваје, који ме је навео на ово писаније. Онако с ногу, пређох очима по насловима изнад појединих пасуса и открих шта је отац Вајо тада мислио и писао. Можда он и данас исто мисли, али говори, пише и ради нешто друго. Додуше, није први, пут су му пробили и неки епископи који су се у ходу пресвукли и престројили.

Ево неколико мисли, његових и Јеванђељских, које је он цитирао:

Ово што ми углавном данас радимо и чиме се бавимо далеко је од воље Божије. На силу гурамо Цркву у овај свијет и у бриге свијета овога, а она нас позива на супротно; да се не саображавамо овоме вијеку, ”да искуством познамо што је добра и угодна и савршена воља Божија (Рим, 12, 2).”

Имали су стари хришћани јела и весеља на све стране да су хтјели, али су од свега тога побјегли. Могли су са осталим свијетом ићи у арене да се забављају гладијаторском крвљу. Али све су то напустили да би у подземној тишини подземних катакомби и скровитих мјеста ”ломили хљеб жртвени и бдјели свакодневно истрајно и једнодушно на молитви и мољењу” (Д.ап.1, 14). Тако су издвојивши се од већине, постали род изабрани, а ми данашњи назови-хришћани, угуравамо Цркву на силу у оно од чега су први хришћани бјежали, каже отац Вајо.

У цркви се лако препозна ко се и због чега у њој ангажује: да ли у славу Божију или у славу сопствену и интерес сопствени.

”Будите једни међу собом” (Рим. 12, 16) ‘‘изграђујте један другога” (1. Сол.5, 15) ”Будите међу собом благи, милостиви, праштајући један другоме као што је и Бог у Христу опростио вама” (Еф. 5, 32). Тај осећај припадности једној заједници, као породици, апостоли су стално потхрањивали и упозоравали хришћане да пазе ”на оне који чине раздоре и саблазни против науке коју ви научисте, и клоните их се;” јер такви не служе Господу нашем Исусу Христу него својему трбуху и ласкавим ријечима варају срца незлобивих” (Рим. 1, 6)

Према бунџијама треба бити непопустљив, увек водећи бригу о чувању поретка. Апостол Павле пише своме ученику и епископу Титу ”Човјека јеретика, по првоме и другоме савјетовању, клони се” (Титу, 3, 10). Кратко и јасно.

”Хоћеш ред и слушаш , у реду; нећеш ли – иди својим путем. ‘‘ На синове противљења долази гњев Божији ”(Еф. 5, 6). ‘‘Слушајте своје старешине и повинујте им се, јер они бдију над душама вашим, пошто ће одговарати за њих” (Јевр. 13, 17)

Тада је у дјелу одлучивања била укључена цијела Црква, сви вијерни. Јер у природи и суштини Цркве је саборност, а оно што је одлучено ”угодно би Светоме Духу и нама” (Д.ап. 15, 28)

На крају, отац Вајо се осврће на овлашћења епископа, која су им апостоли давали, па цитира апостола Петра који епископу Титу наређује да кара своје стадо ”без поштеде да би били здрави у вјери” (Титу 1, 13).

”Оне који гријеше покарај пред свима, да и остали имају страх” (1. Тим. 5, 20). ”Проповиједај ријеч, настој у вријеме и невријеме, покарај, запријети, утјеши, са сваком стрпљивошћу и поуком. Јер ће доћи вријеме када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима” (2. Тим. 4 ,2-3).

И ево сведочимо данас да је непокорно време ”чешача ушију” стигло. Потребно је на ове вечне истине подсетити оне који нас ИЗ ЦРКВЕ ДАНАС ИЗГУРАВАЈУ, е да бисмо Цркву ослободили баласта којим смо је оптеретили.

Отац Вајо, који је ово писао пре четврт века, није остао доследан себи! Незван, ”несврстан”, тако се изјаснио у фебруару месецу, пробудио се само онога јутра када је заказано сретање у ”Радовањском лугу” у порти ЦРКВЕ на Бартону и узео на себе улогу Вујице Вулићевића. Још од октобра месеца и сајма књига у Београду, имао је времена да је напамет научи! Искрено, она му је најбоље и лежала. Само је, кажу сведоци, дошао и казао: ”За мном, браћо и ‘јунаци’! Дајте барјак мени у руке, нико вас неће повести са више жара него што ћу ја!”

Није отац Вајо дошао да одврати поколебанo ”свештеничко братство”, ”да би остали здрави у вјери”, већ их је свом ђавоиманом снагом, коју је поменуо неколико пута тада на Бартону, навео и завео на све само не на оно што је Богу угодно.

Признајући и себе за назови-хришћанина изгурао је народ из цркве и упутио га, слушајући свога врховника, у туђе храмове. У цркву, на царске двери угурао је оне којима ту није место! Подстрекавао их да, не преко ноћи, него ноћима, у глуво доба, уместо на свеноћна бденија како би у посту приличило, бораве у црквеним канцеларијама и кују завере како свога владику прво оптужити па са престола склонити, а онда са главе и митру скинути и оставити је негде по страни, да чека некога коме ће бити по мери. Ако дочека!

Није подржао свога владику када је оне који греше покарао! Добар отац, када воли, опомиње, прети и кажњава. Када је потребно. Али уме и да теши и умирује. Овога пута, ни братство ни ми народ српски у Канади, не добисмо ни једно ни друго!

Ваља нам надати се и чекати да видимо на чију главу ће митра владике Георгија пристати како треба. Да му не покрије ни очи, да не види куда нас води, ни уши да не чује наше молитве. Да нас са пута праве вере, бежећи од истине и поништавајући наш ЖИВОТ, не скреће.

Још једна са Истока Канаде која се за нашу Цркву Богу моли

Categories: Бела Књига, Писма, после Сабора, Чланци

Ознаке:Завереници, Светосавље