Наши фарисеји из текста који следи постали су ових последњих месеци и за нас у Канади заиста то: наши фарисеји. И посекли су и овде нашега кнеза.

Светосавски покрет канадских Срба и даље марљиво прикупља чињенице и сведочења о безакоњу које се овде извршило. Наш рад је усмерен првенствено на наш терен и састоји се у разобличавању овдашњих свештеника-завереника који су погазили своју заклетву и тако издали веру. У данима и седмицама пред нама посетиоци овог портала биће упознати и са детаљима који ће бити документовани, поткрепљени доказима и сведочењима. Али важно је знати да смо и у овом страдању део опште српске приче.

Митрополит Амфилохије са својом десном и левом руком приликом пуча у Епархији канадској (проте Ђомић и Павловић) прославља незаконито свргавање Владике Георгија, 28. маја 2015. г. – претпоследњи дан Сабора СПЦ

Наредни редови говоре о тој широј слици и приближавају нам главне актере који стоје иза онога што се овде дешавало и још увек дешава. Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја пре свих. Текст је прецизан и немилосрдан у анализи ликова и дешавања. Што је једнако важно, поткрепљен је непобитним и провереним детаљима. Наплаћивање хиротоније, невраћене позајмице из других епархија, књиге које кисну у Секулиној кафани… Тако тужно препознатљиво наличје српске верзије фарисејства. Или, као пројекција у будућност, виђење рада комисије о Степинцу које нас у Канади неодољиво подсећа на искуство рада једне друге комисије. Подвижници на делу. 

Добро нам не дошли, Ваша Светости!    

Патријарх са извесним Миланом Лешићем и свештеницима-завереницима приликом “десанта” на манастир у Милтону 5. јуна 2015. г.

Пише: Д-р Десанка Крстић

Под насловом ’’Има ли овде Бога’’ Ратко Дмитровић у Новостима од 5-ог јуна се осврће на мајско заседање СА Сабора у мају ове године. По њиховим комисијама, извештајима, прегласавањима, ултиматумима, издајама, прљавом вешу, закључује: ’’ Сви су ту осим Бога. Давно су паметнији од нас рекли да Бог станује тамо где су слога и мир. На Сабору није било ни једног ни другог.’’ Заседање га ’’неодољиво и снажно подсећа на пленуме ЦК СКЈ’’. Са тугом, резигнирано изводи један врло поразан закључак:

’’Нема овде невиних. Симболика Христа одавно је у врху СПЦ само симболика, празан оквир. Не може се проповедати једнакост међу људима, живети под заветом скромности, а након службе без имало гриже савести сести у аутомобил вредан 80.000 евра и отићи у седиште чије су просторије уређене као најлуксузнији салони европских дворова. Ко од данашњих владика живи у ћелији с дрвеним креветом, ноћним орманчићем, столом од чамовине и две столице од истог дрвета.’’

Овај поразан закључак је, нажалост, истинит и немам намеру да га оспоравам. Али, свако правило има изузетака. Па и овде има изузетака…. Знам једног владику који живи у некадашњем складишту Хиландара, у собици од 2х3, са сточићем можда од чамовине са две столице малим креветом, можда и од древета а у чије се ’’одаје’’ улази из гараже, врло уским завојитим степеницама уз које се тешко пење неко у одмаклим годинама или ко се тешко креће. Испод тих степеница је ’’кухиња’’, шпорет и мали сточић за ручавање. Он живи од минималне пензије коју је стекао за 50 година одане службе у Цркви и од прилога родољубивих и православних Срба и дели судбину свога окупираног народа. Е, такав владика не припада њиховим редовима са скупим аутомобилима и луксузним одајама па су га изопштили из њихових редова, ваљда да их ’’не срамоти’’.

Али оно што је тешко схватљиво да га бивши брат у Христу, несрећни ученик аве Јустина, владика Атанасије, бестидно оптужује да има ’’ 12 милиона долара у Грчкој банци и 14 милиона евра у комерцијалној банци у Србији.’’ И то зна ’’сто посто’’!? Да ли би неко са толиким милионима живео у таквим условима?

Девета Божија заповест :’’Не сведочи лажно на ближњега свога’’ за њега, заклетог на послушност Господу, ништа не значи. Значи ли то да и трећа Божија заповест: ’’Не узимај узалуд имена Господа Бога свога’’ је за њега изгубила свој смисао?

Бечки валцер Патријарха Иринеја са члановима “србољубиве” организације Pro-Oriente на веселом путу екуменизма и уније са папом римским

Патријарх српски г. Иринеј вапије ’’Артемије брате, врати се на прави пут’’. Позива га да ’’крене путем мира и јединства са црквом или ће Сабор бити приморан да предузме даље и коначне канонске мере.’’ Патријарх напомиње да ван цркве нема спасења. Да ли је он стварно уверен да су они на правом путу и да кроз њихов пут, као ’’прави’’, треба да дође спасење?

На то му владика Артемије одговара да ’’између нас никакве провалије не би било да нисте неканонски и неуставно произвели стање у којем се Српска црква данас налази. А произвели сте га да би сте неометаније српско светосавско православље оденули у рухо које му не пристоји’’. Он упозорава патријарха Иринеја да, ако га аминистративно одвајају од Српске православне цркве ’’ да нас, догматски гледано, од Христа нисте одвојили нити можете, а то значи ни од Српске православне цркве какву нам је основао и предао Свети Сава.’’

Тог истог владику су претходно протерали и са Косова и забранили му боравак у било ком манастиру на Косову иако је на то имао и Уставно и канонско право како би омогућили Шиптарима неометано стварање такозване државе Косово јер он беше једини истински бранилац и народа и светиња на Косову.

Мартовски Погром на КосМету 2004. г.

Том истом владики забранише исповедање своје духовне деце, по њиховим политичким канонима а они, у знак протеста, напустише светиње на Косову и пођоше за својим духовним пастиром. Има ли већег злочина не само оставити тај страдални народ, жртву непрекидног, насиља и злочина, на милост и немилост Шиптарима већ и лишити га свога истинског пастира и монаха њихових молитвеника?   Препустити их ’’пастиру’’ којег је окупатор фаворизовао а ваљда и српска црква? А какав је ’’пастир’’ кога окупатор фаворизује, није тешко погодити? И то саучесништво у злочину носи на себи Српска православна црква пошто без отпора испуни вољу моћника. Патријарх Иринеј беше за то врло подобан јер ’’Његова спремност да се позабави контроверзним питањима, као што су помирење са Ватиканом и санкционисање владике Артемија, слути на добро’’, закључују окупатори у Викиликсовим тајним депешама.

И тог владику, јединог доследног ученика о. Јустина кога фарисеји прогласише за свеца они, не само неканонски и безаконо лишише његове епархије, него га и рашчинише и сад, и из цркве изопштише. Он беше прва жртва дуго најављиване ’’сече кнезова’’.’’ Као Ирод, на миг Иродијаде, секу главу Авином највернијем чаду – владици Артемију’’.

Кад су давне 1964 године рашчинили великог борца, родољуба и светосавца, владику америчко-канадског Дионисија, опет опет по наређењу моћника, овога пута комуниста, Свети Архијерејски сабор је констатовао у својој Ускршњој посланици ’’да не памти да је икада у нашој цркви један епископ рашчињен’’.

Нашој генерацији остаје да памти да је Свети Архијерејски сабор за врло кратко време рашчинио   а и уклонио из својих епархија неколико неподобних епископа, два на задњем заседању сабора. Ових дана сазнајемо да је суспендован владика нишки Јован Пурић. У грех му се приписије потписивање петиције против смене владике Канадског Георгија. Тако је за кратко време рашчињено или лишено епархије седам владика укључујући и владику Јована Пурића.

Шта се овим владикама узима за грех? Новчане манипулације или жене су два ’’драгуља’’ која се увек користе у оваким случајевима и која никад не подбацују. ’’Нема овде невиних’’, како рече Ратко Дмитровић. Говоре да владика Георгије има дете. Говоре такође да патријарх Иринеј има двоје одрасле деце и да је син свештеник. Ко је онда већи грешник: са једним или два детета?

Помињу такође новчане манипулације. Шта би било да се завири у финансијско пословање многих од њих? У финансијско пословање цркве Св. Саве? У наруџбину католичких звона која непријатно парају ваздух кад год зазвоне.

Епископ Лонгин, Митрополит Амфилохије и Прота Ђуро Крошњар (члан инквизиторске Комисије Синода у Епархији канадској 2015. г.) прослављају Митрополитов имендан 2011. г. у Чикагу, САД

Није ли митрополит Амфилохије ’’наплатио’’ хиротонију владике Лонгина са ’’позајмицом’’ од   $190.000 америчких долара из фонда Ново-грачаничке митрополије из кога се није смело узимати. Кад смо следећег сабора, после 4-5 година питали да ли је ’’позајмица’’ враћена, добили смо одговор: ’’Митрополит је послао књига које више вреде од тог износа.’’ Књиге је требало продати и новац опет послати митрополиту. Књиге беху смештене у Секулиној кафани где је кров прокишњавао па и књиге прокиснуше.

А шта би са скоро милионом евра која нестадоше из патријаршиске касе а којом моћно управљају два Иринеја? За то се окривљује благајник. Зар тролико новца има за крађу?

’’Према нашим сазнањима, из патријаршиске касе украдено је 19,5 милиона динара, 40.000 швајцарских франака, 50.000 америчких долара и 890.000 евра’’ јавише гласила.

Не писаше ли опет гласила Patrijarh srpski Irinej: lovac na žene i novac.

Али, има један већи грех од жена и новца који се приписује патријарху Иринеју, оном који седи на трону Св. Саве а издаје Светосавље и приближује га јереси Рима од којег нас је Св. Сава одвојио и потврдио на сабору у Жичи 1221 године   јер ’’Срби, народ мој су Христови а не папини’’. Зар се контраверзна питања и помирење са Ватиканом не помиње и у Викиликсовим депешама?

Браћа из “сестринске цркве”… Не воле само православне “зилоте”…

Још као владика нишки, давних деведесетих година је изјављивао: ’’Идеја о спајању цркава није нова, јер црква је једна и те разлике у канонском смислу нису нешто страшно што се не може превазићи. Зато смо ми увек прихватили и добро сарађивали са сестринском Католичком црквом и са њом смо у веома добрим односима’’ А као патријарх се стално моли Господу ’’да нас зближи’’.

Да ли је патријарх српски теолошки толико збуњен да не види или умањује разлике у канонском смислу или се једноставно уклапа у евроинтеграције? Више сам склона да верује да су у питању евроинтеграције јер би требао да зна да су сви Свети оци Цркве после 1054 године тврдили да су ’’ Латини не само расколници већ и јеретици’’. Зар о. Јустин кога они прогласише за свеца не зове католичку цркву, ‘‘јеретичка црква’’ оно што они зову ’’сестринска црква’’?

Зар у Равени у октобру 2007 године не потписаше јединство са католицима и признаше примат папе кога о Јустин сматра трећим великим падом у историји човечанства после Адама и Јуде.

Зато, о. Јустин пророчки вапије:

’’Ето, ту свету веру Православну, ту свету Цркву Православну, о којој тако апостолски одлучно и светоотачки богомудро говори Свети Сава, почели су данас да издају многи православни Патријарси, Епископи и Пастири, одричу јединствену и свеспасоносну истинитост Православне Цркве и вере, признају римске и друге јереси за равноправне са Истином, признају римског Понтифакса-Максимуса са свом његовом демонски противцрквеном гордошћу.’’

То је оно рухо у које одевају српско Светосавље а које му не пристоји, како каже владика Артемије.

Пада у очи да они смењују владике које се овом јединству противе под изговором жена и финансијских налверзација, а владике које не само да заговарају то јединство већ носе папско прстење и крстове или се јавно изјашњавају као бискупи, нити их мењају нити кажњавају. Зар су они ван канона? Да ли треба да цитирам каноне који о томе изричито говоре? И тако, кад им треба они се много преподобе и позивају на каноне а кад њих треба казнити, они их ’’окаче мачку на реп.’’ Такви чак седе у Синоду и креирају и заговарају даље јединство, као митрополит Амфилохије, владика бачки Иринеј или онај бискуп из Требиња?

Ко је следећи за одстрел? Владика Никанор, владика Василије сремски, владика Милутин ваљевски, владика Јефрем?

Мајско заседање СА Сабора биће запамћено још и по одлуци да се прихвати позив Ватикана да СПЦ са Хрватском бискупском конференцијом формира мешовиту комисију за дијалог о историјској улози загребачког надбискупа – кардинала Алојза Степинца кога католичка црква канонизује за свеца?

Епископи СПЦ и Бискупи РКц “ћаскају” испод портрета извесног Алојзија Степинца познатог и као “надбискупа геноцида”

Зар поред толико доказаних прогона и убистава православних свештеника, владика и монаха, жена и деце поново треба доказивати његову историјску улогу и одговорност?

Задатак комисије није никакво утврђивање истине о Степицу већ добијање сагласности СПЦ за његову канонизацију што потврђују речи екуменског теоолога, приликом папине посете Сарајеву, Драга Пилсела да :’’ Канонизација Степинца је готова ствар за Ватикан”, али да је то „проглашење свецем стављено на чекање, јер се тражи удобровољавање српске стране’’.

Тај исти теолог наглашава да би за Хрвате било веома важно да Срби одустану од тврдње да је у Јаеновцу страдало 700 хиљада људи и да је у питању цифра од 83000 жртава. Интересантно је да су за ову комисију изабране познате папске перјанице: митрополит Амфилохије, владика Иринеј Бачки, оба са крстом и прстеном, и бискуп из Требиња.

’’Централизованом устројству Ватикана Хрватска бискупска конференција нема никакву формално-правну надлежност у процесу канонизације Степинца, чиме се СПЦ јасно ставља до знања да њен став неће утицати на крајњу одлуку о канонизацији блаженог Алојзија’’, тврди доктор правних наука Чворовић.

Са тим бројем жртва давно се недостојно ’’поигравају’’ наши епископи и митроплоит Амфилохије да би ваљда удовољили Риму и оправдали папско прстење и крстове и број жртава изједначили са жељеном цифром од 83000. Како их није срамота само од сто десет хиљада побијене деце испод 14 година, старца Вукашина из Клепаца, владике Платона, митрополита загребачког Доситеја, митрополита добробосанског Доситеја, владике Саве Трљајића, мучених и побијених владика, 187 побијених свештеника и много монаха?

Митрополит Амфилохије је у Сан Франциску изјавио да је у Јасеновцу страдало 80 хиљада Срба. Па испаде ’’штампарска грешка’’ оних на интернету која се брзо ’’поправи’’. Тако је 2007. године у Београду са благословом ’’новотарца’’, владике Јована шумадијског изишла књига ’’Српски светачник’’ од Невена Плећевића где се каже да је у Јасеновцу’’ пострадало више од седам хиљада православних Срба’’. Ту ’’грешку’’ више и не исправљају јер је вероватно више и не сматрају ’’грешком’’. Или владика Јован Ћулибрк који се слаже са овом цифром од 80000?

Уче ли нас они да и ми не само прибегнемо срамном акту заборава већ и поклоњењу својим убицама? Само да потсетим да је Међународна комисија стручњака за истину о Јасеновцу, основана 2000. године на састанку у Њујорку дошла до података да су 1400 католичких свештеника из НДХ биле директне убице невиних жртава о чему говори Др. Србољуб Живановић, професор Лондонског универзитета, антрополог светског гласа и члан Међународне комисије стручњака о Јасеновцу.

Екуменисти међу епископима Српске православне цркве имају неки свој лични интерес, па наводе неке своје разлоге за постизање споразума и некаквог помирења са римокатолицима, но целокупни српски народ не може да заборави тешке ране и ужасне злочине над невином децом и одраслима које су починили римокатолици Хрвати и њихови свештеници, као ни геноцид против Срба, Јевреја и Рома’’ каже Др. Србољуб Живановић.

Патријарх је у Канади причао о дечијем логору смрти у Јасеновцу и величини подвига Диане Будисављевић која, иако Аустријанка спасила је 12000 деце из Јасеновца и да би њу требало прогласити за свеца, а не Степинца. ’’Степинац је злочинац’’, рекао је патријарх. То су приче за малу децу! Јер, кад тако мисли зашто мирно седи испод слике једног злочинца на велику срамоту свих Срба и трона на коме седи? И не само он, већ и остале владике! Како ће помирити злочинца и свеца на бискупској конференцији?

Не бих могла а да се не осврнем на митрополитово уручење ордена ’’златног лика Св. Петра Другог Ловћенског Тајновидца , председнику Радикалне странке, професору Др. Војиславу Шешељу ’’ за, како је речено, ’’Косовско рвање и служење закону Божије Правде у одбрани од ’’правде’’ Хашког суда којем ’’трагови смрде нечовјештвом’’.

Неоспорно је да др Војослав Шешељ више него ико заслужује овај орден величином поднете жртве, блиставошћу свога интелекта, упорношћу и доследношћу у одбрани своји начела, чак и руинираног здравља. Али, оно што је мене импресионирало је кад   је у   једној од тих судских расправа обраћајући се судијама др Шешељ је рекао:

’’Ја нисам квази војник како то ви кажете. Ја сам војник јер сам одслужио свој војни рок и заклео се да ћу бранити своју земљу. Ја сам и овде војник у овом Трибуналу који брани своју земљу и ви мојој бесмртној души не можете ама баш ништа.’’

Др Шешељ није ни теолог, ни монах, ни владика, нити је положио заклетву Господу, али зна чији је војник и сведочи о својој бесмртној души. Да ли митрополит зна чији је војник? Коме се он на верност заклео? Може ли служити римском папи и Господу у исто време? Беше ли он ученик о. Јустина? Да ли би се смео пред њим појавити са папским крстом? Носи га на срамоту Његошеву! На срамоту Св. Петра Цетињског на чијем трону седи!… На срамоту Св. Василија Острошког!… На срамоту Св. Јустина Ћелијског! … На срамоту српског народа! …И, коначно, на своју личну срамоту!…

Какав ли митрополит ’’орден’’ заслужује?

Неоспорно је да др Шешељ заслужује овај орден више него ико. Али, зашто се овај орден даје у овом тренутку, седам месеци по доласку у Србију а непосредно после заседања СА Сабора у мају? Митрополит ништа не ради случајно. Др. Шешељ се такође критички осврнуо на заседање СА Сабора у мају ове године и изразио наду да у СПЦ неће победити екуменисти. Чак је понудио да врати орден од владике Филарета само да оставе владику у својој епархији.

Мисли ли он овим орденом да ућутка др Шешеља да не говори истину? Њега није ућуткао ни хашки трибунал, а митрополит ће још мање. Или да каже да он том табору не припада?

Која је порука Србима светосавцима у Канади, свуда у расејању као и нашем народу у земљи? Православље, Светосавље нам је у опасности.

Издаје га врх СПЦ у спрези са владајућом гарнитуром, бившим јуловцима еспеосовцима и другим камелеонима којима је народна брига мислена именица који главачке срљају у европске интеграције иако на сваком кораку доживљавају само понижења, нове уцене, преваре. Зар им заобилазак Србије и ’’источни прстен гасовода’’ није најскорији доказ. Зар је патријарх у Канади морао да ’’консултује’’ или се жали Ивици Дачићу да му ’’овај прави велике проблеме’’, мислећи на владику Георгија?

Али, Православље није угрожено само код Срба. Православље је угрожено у целом свету јер је једино Православље баријера глобализму.

Зар Бжежински није изјавио: ’’Срушили смо комунизам на реду је Православље’’. Или шведски министар иностраних послова је рекао да је Православље ’’опасност за западну цивилизацији’’.

Др. Смиља Аврамов указује, говорећи о Трилатералној комисији, да је између Америке, Ватикана и Немачке склопљен 1976 године тајни споразум у 11 тачака. ’’Једна од тачака која је мене посебно погодила била је тотално уништење Православља.’’

’’Православље мора бити избачено из светских комуникација, као религија, јер је то једини хомогенизирајући моменат православних земаља који има политичке димензије и глобализација уз Православље тешко да ће успети. Отуда уништење Православља, али и продор у православну цркву и бацање тешких пара да би се придобили поједини руководиоци Православља да би се на тај начин уништила срж Теологије православне.’’

Свети Ревнитељи Православља

Није ли по о. Јустину а и другим Божијим угодницима, Светосавље наша филозофија живота? Ако истински верујемо у Бога и Светосавље не треба ли да га бранимо од ’’але и вране’’ и да будемо спремни да се за те идеале жртвујемо. Наша жртва не може бити узалудна ако истински бранимо наше духовне и егзистенционалне вредности ’’бити или не бити’’. Ако их неке наше владике и патријарх српски издају, покажимо да смо као народ достојни наших духовних горостаса који нам увек осветљаваше путеве у тами сваки дашњице да не залутамо у мраку и да нас тама не прогута. Покажимо нашим јасеновачким мученицима, старцу Вукашину, владики Платону, владики Варнави, побијеној српској деци, старим и немоћним и свом тим мученицима коју су своју веру неизбрисиво посведочили и доказали да знамо да ценимо њихове жртве, а не да их умањујемо. То је наше непроцењиво благо на којима црква и вера почивају.

Нека нас не обесхрабри издаја екумениста. ’’Ја сам екумениста и пацифиста’’, изјављује патријарх српски г. Иринеј у Бечу а не зна да тиме себе изопштава а не владику Артемија из Србске цркве. Екуменизам је свејерес, како рече Св. Јустин Ћелијски. Светосавска црква никад није била јеретичка.

И, послушајмо вапај Св. Јустина Ћелијског:

’’Светосавско свештенство не сме се повести за ниским нагонима, него високо држати заставу светосавског идеализма, ако чак и многи свештеници, и многи епископи изневере Светосавље, па ти останеш сам на светосавском путу, и онда се не бој, него чврсто држи Светосавску заставу до краја и непоколебљиво веруј; Светосавска застава ће у српском народу увек наћи свог неустрашивог заставника можда у неком простом сељаку или одушевљеном монаху’’.

Д-р Десанка Крстић

Торонто,

1/ 14 јуни, 2015. г. на дан Св. Јустина Ћелијског

Извор: Српске Новине – Serbian Newspaper

Categories: Бела Књига, Вести, Канада и САД, после Сабора, Чланци

Ознаке:Завереници, Папизам