Копље Светог Архангела

By Executive Editor on 21. јула 2015.

Радован Гајић

Понет надом свога неугасивог духа, те седмице по Петру и Павлу, закорачао је Карађорђе поново Србијом. Наиме, 1817. године, 11/28. јула/јуна, вратио се Вожд из изгнанства и код Молдаве, са банатске, а код Рама, са српске стране, уочи Петровдана прешао је Дунав. На сам Петровдан већ је био у Пожаревцу. Даља догађања одвијала су се овим редоследом:

– Из Пожаревца је отишао на Мораву где се скелом пребацио до Орашја. На Светог Павла, увече, нашао се са кнезом смедервске нахије Вујицом Вулићевићем. Срели су се на двеста метара удесно од цркве, код данашњег извора. Карађорђе је Вујици предочио намере свога повратка и жељу да се сретне са кнезом Милошем Обреновићем, ради утврђивања договора о заједничком подизању новог устанка. По састанку, Вујица је кренуо за Смедеревску Паланку, да би ухватио везу са кнезом Милошем и обавестио га о Карађорђевом доласку и намерама. Карађорђе је отишао у Радовањске шуме, на трло Драгића Војкића, у Радовањском лугу, где је поборавио дан-два.

Карађорђе проглашава почетак устанка
Орашац 14. фебруара 1804. г.

– Стојан Пауновић-Аџибеговић одвео је Карађорђа са Драгића трла на трло Јована Буковачког, на води Доћану, где ће остати до 25/12. јула. Истог дана, послеподне, са својим пратиоцем Наумом Канаром кренуо је на Драгићево трло, на коме је био Драгић са својим малолетним сином. Наум Канара је био родом из Охрида, а како је у то време, према турској административној подели, Охрид био део Грчке, неки извори погрешно приписују Науму да је био Грк, а не Македонац. Ови извори заборављају да је то све била Стара Србија или Српска Македонија (за разлику од оне друге, тада зване Грчка Македонија – и један и други назив по долинама поља мака). Исте вечери на Драгића трло стигао је и Вујица са којим је, поред његових момака, дошло и неколико Милошевих момака међу којима је био и Никола Новаковић.

– У зору, 26/13. јула, на Светог Аранђела, Никола Новаковић секиром убија Карађорђа. Његови пратиоци из пушака убијају Наума. Обојици одсецају главе и Милошеви момци односе обе усољене главе кнезу Србије. Драгић Војкић остаје са телима, Карађорђевим и Наумовим, и са сином кога шаље у село да дете донесе кошуљу за Вождову преоблаку, алат за укоп и да позове попа, ради опела.

– С вечери на летњег Светог Аранђела, Драгић Војкић и поп Вучко Поповић из Аџибеговца, у чијој парохији је било и село Радовање, сахранили су у заједничку раку Карађорђа и Наума, положивши прво Наума па Вожда. Потресен, на опелу поп Вучко је само измуцао: „Карађорђе… Овако с Карађорђем… Овако, ово је страшан грех… Ово не може проћи без страшне Божије казне…“

1819. године, Карађорђева фамилија је пренела тело Карађорђево на Тополу и сахранила га у његовој цркви, коју је за живота подигао, а данас почива у задужбини на Опленцу.

1820. године, пренета је и Карађорђева лобања из Београда и сахрањена је са телом. Лобања је била тајно, ноћу, уз пуно опело, сахрањена у порти Саборне цркве, на месту где се данас налази гроб Вука Караџића. Образина је била одрана, препарирана, напуњена сламом и послата Порти у Стамбол.

Сви починиоци злодела над Карађорђем правдали су се доцније, у народу, да су само извршавали наређења свога Књаза. Баш како се издајник увек правда; издајник човечности пред судом у Нирнбергу; издајник пријатеља пред савешћу: „Само сам извршавао наређења“. А сам Милош казивао је Милићевићу: „Ценио сам, према глави и оца по глави.“ Али није помогло, јер Господ држи своје речено: „Моја је освета и правда“. И како је добри поп Вучко Поповић рекао над Карађорђевим гробом, народ памти да је „страшне Божије казне“ и те како било.

После деценију и коју годину све учеснике овог злочинства стигао је крај њихових дана који је био више по казни него по заслузи. Обоје деце Николе Новаковића, и син и ћерка, погубљеног ума, сами су себи одузели животе још за очевог живота. Никола нигде није налазио мир, било ведро или олуја и киша, ноћу би јурцао на коњу по пољима и урликао. И данас се за неке звуке за време олује у тим шумадијским крајевима каже: „То јауче несретни Никола.“ Упамћено је да су се кроз таму могле чути Николине речи из тих јурцања: „Ђорђе! Ђорђе! Прости Ђорђе!“ – док једне олујне ноћи у таквом јурцању није упао заједно са коњем у реку Гружу и удавио се. Народ памти да је то било исте оне ноћи када је у засеоку Грчца села Азања, у највећој беди, презрен, проклет и од народа одбачен, умро Вујица Вулићевић. У предсмртним мукама са руку је зубима кидао своје месо и ноктима гребао лице до толике крви да комшије нису могле да га препознају. Неколико од оних осталих момака, злочинаца, изгинули су у нејуначким делима, а двојица су себи пресудила ужетом.

Као и кућа самог кнеза Милоша, и куће свих учесника непочинства према Карађорђу, погасиле су се без трага, „раскопале су се, и лозе су се погасиле“, како то народ воли да каже, додајући: „таква је цена издаје“.

„Свака вам ја влас избројана“ – каже Света Књига, па је и ово све било по вољи великог Господа. Тако је Господ хтео да то буде на летњег Светог Аранђела и да Драгић, у тај дан, сахрани Вожда баш испод храста. Код нас Срба храст има своје снажно значење црквеног објекта из ранохришћанских дана, пре него се стекло и заимало за зидање цркава, а бадњак који се уноси у кућу на бадње вече, у недостатку свештеника одувек је био и исповедник и кућни олтар. Лист се стави у длан и мрви се док се моли или исповеда, али и куне, баш као у цркви.

Слично је поштовање древних стабала и код других цивилизованих народа. Немогуће је код казивања о храсту и о Карађорђу, овде се не споменути и храста код Савинца, коме је ових дана намењено усековање. Ваљало би нашим „напредним“ властодршцима да погледају како то раде, примера ради, Енглези, а има тога и код Француза и код Немаца. Како то ови народи чувају стара стабла и поштују њихову дуговечност без обзира на новчану цену. И како ти народи умеју и да зараде на поштовању стабала и улазницама које се плаћају да би се, понека од ових, видела. Цена асфалта као и сам асфалт, пролазни су; цена чистоће ваздуха коју дају стабла и цена традиције коју сведоче, непролазна је. Као и цена чистоте жрве Карађорђеве, која је и данас са нама. Или, пак, обзиром на то како чувају своја древна стабла, премијер Вучић мисли да су и Енглези и Французи и Немци или пак Швеђани који чувају и осушена стабла, да су сви они заосталији и примитивнији од Срба?

Примитивизам је, пре свега, слепо усвајање свега новог, без претходног сагледавања последица и без освртања на традицију. Ову дефиницију, у последњих сто година, комунизам је вишеструко доказао, остављајући за собом последице несагледивог индустријског ужаса на великом делу Планете, у Србији посебно! Ко ће исплакати Борску долину, ко Мајданпешка брда? Тачно је, комунизам је био „увозна роба“, једна врста неоколонијалне зависности, изведене од стране мултинационалног индустријског корпорацијског капитала. Корпорационисти су добро проценили, широм света, примитивизам слојева које су изабрали да међу њима спроведу комунизам – да остваре, смртном силом, рај на Земљи. Треба ли даље перпетуирати оваква понашања одлукама полуобразованих министара пролазне владе, а који се заклињу да су антикомунисти?

Постоји нешто што се зове цивилизација и чега нема без традиције. Цивилизација нису само асфалт и бетон, и требало би да цивилизација „станује“ и у Србији! Нико не тражи да се пут не прави већ само да се направи мало већа кривина и то је све; нико неће остати без посла и свеједно је булдожерима где ће да копају. Управо посецање, уклањање таквог стабла, храста код Савинца, ако до тога дође, јесте врхунски примитивизам. Зар и око овога треба алармирати међународну јавност и њене форуме који постоје да и о оваквим појавама брину? Још један доказ цивилизације? Ако секира није могла Карађорђа, ако гласине злобника и попова нису могле Епископа Георгија, нека пут, ипак, заобиђе храст, јер апстрактни милиони апстрактног новца, колики год да су, безвредни су према вековима животности даха Господњег који сви дишемо и делимо га.

А свети Архангел Гаврило, видели сте на скоро свим нашим православним иконама и фрескама, представља се са копљем, а не са металним сечивом. Копље представља време као смртну силу, између тренутка када је отпуштено у небо, а према мети, до тренутка када се у мету душеузимно зарије. Отуда је то што је Архангелово оружје најдуже од свих оружја и што копље светитељево не боде кроз простор већ поништава кроз времена, и минула и садња и будућа, да поравна. Лети светитељево копље по вољи Господњој, да затре све оно што су људи из свога самољубља, среброљубља, властољубља или титулољубља изопачили, бирајући издају као оружје за остварење свога циља. И, заслепљени, верују да их никада никаква казна неће стићи, а заборављају ко је све од починилаца у мушици ока Светитеља-осветника. Али не отпушта Светитељ своје копље него га, из његове руке, истржу и на себе путе починиоци сами, издајничким неделом које почине. Отуда је у разумнога она древна молитва: „Прими Господе моје кајање и сузе мога покајања, и ако, Боже, има освете твоје на нама, нека се молим те, Господе, изврши и заврши сва само на мени.“

Зато, када у недељу, овог 26/13. јула, тачно 198 година после усекованија Карађорђевог, у својим црквама, посебно у црквама које чувају име Светог Архангла Гаврила, будете палили свеће, ужежите сваки и по једну воштаницу за свету, бесмртну душу великог Вожда Карађорђа. Не куните, већ опомените тиме издајнике свога рода и своје вере да Бог ништа није оставио некажњеним, посебно, ниједну издају; нити је, Господ, и једно истинско кајање оставио без Своје награде. Дајте и сваком своме детету по једну свећицу у руку и ужежите је, учећи децу овој причи и да се издаја, ипак, ипак, ни једна не исплати.

Помолите се Господу да, ипак, сачува и храст на Савинцу, кога се и неки попови ових дана здушно одричу и језуитско-уцењивачки лупетају о уређењу основне школе и цркве – какве то везе има са храстом? И ништа никад није било измештано у циљу остваривања животних потреба, никоме нису тиме спашавани животи. Напротив, многима су тиме били одузети, све је било измештано само у циљу остваривања профита или, по комунистички: „већег дохотка“. Коме ли се овакви вероучитељи додворавају?

Помолите се Господу за посрнуле, дрхтећи у страху, јер ваше вас народно памћење добро опомиње знању да копље Архангела Гаврила може и дуго, дуго да лети, али никада не може да промаши намерени циљ Господњи.