Смелост и потчињавање, или о снопу светлости

Казивање Радована Гајића, саопштено 8. априла 2017. године у Галерији Српске националне академије у Торонту, поводом обележавања 125 година рођења књижевника, добитника Нобелове награде 1961. године, Иве Андрића. Наводе (изводе из дела “Разговор са Гојом“) је читао глумац Димитрије Поробић.

Реч сноп означава скуп, нарамак класја, гранчица, младица, суве лозе, стрела, копаља, мачева, коља… и чега год материјалног, које се уобличује загрљајем који завршава у завежљају по замишљеној средини прикупљеног материјалног садржаја; другачије употребљено, значење речи сноп је метафоричко.

У своме обраћању Шведској академији, поводом додељене му Нобелове награде за књижевност 1961. године, говорећи о својој домовини као „малој земљи међу световим“, између осталог Иво Андрић ће рећи: „Својим признањем ви сте бацили сноп светлости на књижевност те земље…“ Пишући ову своју беседу, за место на коме ће је изрећи, подразумевајући сву строгост храмске протоколарности митологизоване институције – исписујући свој, наведени, метафорички исказ – немогуће је да наш писац није имао у виду свој сусрет са силином снопа светлости који је срео, као уметнички исказ, крајем 30-тих, 20-ог века, у Мадриду, када је тамо службовао као члан дипломатске мисије ондање Краљевине Југославије. Ту ће се, и тада, срести са величином сликарског дела једног од тројице  (а и са свом тројицом – Веласкез, Ел Греко, Гоја) светлих примера човечанства, чија сликарска дела и данас светионично одањују наша трагања ка човечном. И свакако ће Андрић имати прилику да види грандиозну слику последњег од именованих, у Есколапској цркви, сан Антоан,  у улици или како шпанци кажу, кале де Хорталеза. Тамо се слика налази и данас. Није искључено да ће пред њеном импозантношћу Андрић отћутатати и какву своју молитву, али засигурно само његову јер он ће ту видети нешто друго од редовног веника.

Смрт је једина неминовност на коју човек, ма колико био стар, не жели никако да пристане. И када је осећа и када је препознаје у предстојећим данима, човек се бори, настоји својим делањем да се смрти опре. Ово није ништа било другачије ни са поменутим, великим умом човечанства, шпанским сликарским генијем, Франциском Гојом. Иако остарео, ислабелог вида и сасвим глув, Гоја ће се, десет година пред смрт, подухватити осликавања великог дела „Последање причешће светог Хосеа од Каласанце“. Дело је било наруџбина црквених власти да служи као олтарски украс на месту као грађеном баш за њу.

Наручилац Андрићевог дела биће историја сама. „Прошлог пролећа Шпанија је свечано прославила стогодишњицу смрти једног од својих највећих сликара, Франциска Гоје.“ – прва је реченица којом тада 37-огодишњак, Иво Андрић отвара свој спис, есеј „Гоја“, који ће бити штампан наредне, 1929. године, у Српском књижевном гласнику.

Андрић ће се у овом есеју позабавити Гојиним делом у целини, не само поменутом сликом. Књижевников рад, заснован на његовим импресијама о Гоји и Гојином сликарству, више је, и данас, значајан за ондања истраживања у области историје уметности, која се у том добу, као наука, код нас тек налази у зачетку, него ли као литерарно дело. Али управо у Андрићевим импресијама препознајемо будућег врхунског мајстора писане речи језика Срба.

Пре икаквог биографског податка о сликару, Андрић нас упознаје са Гојом следећим уочавањима сопственог доживљаја последњег великог мајстора класичног сликарства и ево шта каже: „Али и оно што сада можете да видите од Гојиних дела у галерији Прадо, довољно је да вас озари једним сјајем који није просто земаљски али није заиста ни небески. Гоја вас понесе, запрепасти, устраши и одушеви. И ви одете, пролазите светом и музејима, али Гоју нећете никада моћи да заборавите.“

Тако писац, стављајући нас у недоумицу ствара у нама збуњујуће осећање које можемо да разрешимо прихватајући да је реч о легенди јер само свет легенде „није просто земаљски али није заиста ни небески“. И ми тако не знамо (још!) ко је Гоја, али знамо све, знамо да Гоја мора бити горостас делом које је оставио, што ће нам аутор и предочити, у штиву које следи где ће, уз рефернце из биографског Андрић, упоредо, исказивати своје доживљаје и тих чињеница из Гојиног живота.

Пажљиво, као опрезни лоц лађу кроз клисуру, Андрић ће нас провести кроз Гојин живот – од рођења у малој Арагонској варошици Фуенте де Тодос, 30. марта 1746; преко Гојиног ангажмана у изради прво гоблена, а потом таписерија и тепиха у царској радионици, као и документаристичких портрета царске породице; преко Гојиних двоумљења око крволочног бонапартинско волтеријанског просветитељства и фанатичне затуцаности шпанског католичанства, са коијм се Гоја никада није слагао, а са којим је увек добро стајао; до Гојиних графика које су и критике и исмевања и ироније, универзалнозначних друштвених појава – за које ће Андроћ тврдити да су истински „дневник болести“ која је у позном добу разарала Гоју. Даље Андрић следи Гоју приликом његовог одласка у Фрацуску, па потом Гојин, ипак, повратка у Шпанију, где ће сликар, проживевши драму сопствене трагике, најзад скончати у Бордоу 1828. године у 82-ој години. Ту је сажето целовито житије овог сликара, кога на свој начин, Андрић и подиже на крст и вазноси из мртвих.

О Гојиној младости писац ће указати: „О Гојином животу из тог времена не зна  се ништа одређено.“ А потом Андрић ће нагласити поједине, авантуристичке, тренутке овог, очигледно, немирног духа: „Једна незгодна ноћна афера, у којој је рањен ножем, довела га је у сукоб са властима и присилила да напусти Мадрид и да се врати у Сарагосу.“ па: „Прича се да је оставши без новца учествовао у борбама са биковима као обичан професионални тореро.“ па још једна: „Зна се, даље, да је у Риму отео једну девојчицу из манастира – ствар за коју се у оно време на вешала ишло – и да је, ухваћен, једва изнео живу главу, благодарећи зузимању шпанског амбасадора.“

Овакве сцене, без обзира да ли животно истините или не, уносе динамику у само штиво и богате литерарни живот сликарског ствараоца, који овде постаје Андрићев јунак. Али колико је овај есеј биографија великог Франциска Гоје толико је и значајна критика Гојиног дела. „У њима (мисли се на Гојине таписерије и ћилиме) је Гоја први и ненадмашни сликар шпанског народа у ширем обиму и смелије од Веласкеза.“ – вреднујући уметниково дело, каже Андрић.

Да би се било ко усудио на овакав и сличне судове потребно је да буде познавалац онога о чему суди, овде сликарства. Андрић заиста то јесте био иако се неће, у  каснијим делима, исказивати на том пољу, да просуђује уметничко дело нити да му пресуђује. О Андрићу, као аутору, ово ће потврдити, 1946-те, у свом осврту на пишчев рад, под насловом „Иво Андрић“ велики Милан Богдановић, истичући: „Иво Андрић је уопште добар сликар. Као ретко ко у нашој књижевности, он мајсторски рукује својим запажањима, која су пуна живописних „конкретних појединости.“

Не може се бити сликар без познавања сликарства, па макар се „сликање“ обављало и само речима. Тако овде, у штиву „Гоја“, ми имамо сусрет два горостаса; у тренутку када настаје дело срећу се потврђени и доказани гигант светског класичног сликања и први зачетник модерног европског ликовног израза, са једне стране, а са друге стране, млади литерарни џин који ће се тек усправити да, тако и сам, усправи језик свог „малог народа“. До тада, Андрић ће већ имати за собом више објављених, да их тако назовем „камерних комада“, лирских записа и кратких прича, у којима ће углавном третирати историјске теме, било из ближе било из даље прошлости. Избор Гоје, као теме, колико год био културолошки у основи, толико је исто, по свом карактеру, и историјски. У питању је живот уметника који се, у Андрићевом добу, окончао већ пре једног века.

У свом књижевно-критичарском делу „Зар опет о Кишу“ поредећи различитост приступа истој категорији, код именованог  у наслову књиге и Иве Андрића, аутор Небојша Васовић ће истаћи: „Оно што је по Исидори у Андрићевом делу најбоље то „није литература“, већ нешто што потиче из „пишчевог инстинкта“. Права „пишчева област“, дакле, (наставља Васовић) није оно што писац бира рационално, заведен модом времена, већ оно што може да осети и уздигне до нивоа опсесије, вишегодишње преданости једном предмету за који успева да нађе одговарајућу уметничку форму. Андрић, дакле, не бира историјске теме из некакве своје рационалне љубави према историји, већ зато што их осећа, што је то његова опсесија. А та опсесија га је одвела у тематику која никада није била популарна, ма колико се односила на важан период наше историје.“

Овде, на примеру Гоје и Андрића ја бих рекао: и светске историје, јер баш на Гоји, све речено је савршено тачно. И када читалац проучи овај есеј, не само да ће уочити одређену Андрићеву опседнутост Гојом већ ће захваљујући мајсторству употребе речи, граматике, језика уопште, и сам читалац бити, делимично (или више од тога) подложан опсесији Гојом. Морамо, ипак, да правимо разлику. За аутора, Андрића, о томе се може говорити, о опседнутошћу једном темом док у односу читалац – Андрић, ипак, морамо да говоримо о списатељској моћи да писац друге припусти у сопствену опсесију и покаже им, представи нам, грандиозност лепоте те опсесије. То је оно по чему се писци разликују у својој моћи да употребљавају овај језик, од истих речи, које ми сви, свакодневно, немилице и у бесмислице трошимо.

Али, постоји и друга повезаност између Гоје и Андрића. Гојина савременост коју је он највише слика, било да се ради о групним портретима краљевске породице или портретима угледника високе шпанске класе, оног доба или да се ради о појединима који су, иако из те класе, били спремни да упуте изазове разбијањем моралних предрасуда свога доба, као она грофица која је позирала за Голу  мају, или да се ради о стравичности представа ратних сцена или… Гојина, дакле, савременост је једно драматично доба ломљења старих и нових схватања у крви и млевењу костију. Андрићева историчност, слично Гојиној савремености, није било која историчност већ је увек везана за период историјских прелома где се идивидуалне судбине и животи поларизују до фаталних заоштрености. Живљено време, у коме се одвија Андрићева судбина, није ништа мање ни трагично ни стравично од онога какво је проживео и велики Гоја – два светска рата и милиони заоштрених судбина и живота прекинутих у средини, и чак, и тек на зачетку њихових дана. Очито је да је и сличност социо-историјске матрице, код обојице уметника, имала свој одраз на стваралачки процес сваког појединачно.

Визирајући више кроз пишчеве јунаке, поменуту историчност код Андрића нешто ће другачије сагледати, у Политици 29. октобра 1961. Петар Џаџић: „Андрићеви патници древних времена не пружају нам само пример како се пати него и како се одолева.“ Управо такав је и Андрићев Гоја. Патник свога доба, а у Андрићево време патник европске историје, аутор који се потчињавао своме добу радећи „привредни дизајн“, нацрте за гоблене, тепихе и таписерије у краљевкој радионици, проводећи месеце и године на сликању портрета, како их је Алдоус Хаксли, у једном уводу у Гојине графике, 1943. године, назвао „краљевских имбецила“, и богатих и моћних, Гоја је опет имао снаге да сажме своју личну смелост у радовима какви су били слике „2. мај“ и „Наполеонови Мемлуци“ или поменуте графичке мапе „Ужаси рата“, „Досетке“… управо ови потоњи су поуке у одолевању. Као што је сам Гоја, кроз призму Андрићевог литерарног предузимања, пример смелости која се уздиже над током времена, и одолева.

Видите, уметник је „сумњиво лице“, маскиран човек у сумраку, путник са лажним пасошем. Лице под маском је дивно, његов ранг је много виши него што у пасошу пише, али шта то мари? Људи не воле ту неизвесност ни ту закукуљеност и зато га зову сумњивим и дволичним. А сумња, кад се једнбом роди, не познаје границе. Све и кад би уметник могао некако да објави свету своје право лице, ко би му веровао да је то његова последња реч? И кад би показао свој прави пасош, ко би веровао да нема у џепу сакривен неки трећи? И кад би скинуо маску, у жељи да се искрено насмеје и право погледа, било би још и тада људи који би га молили да буде потпуно искрен и поверљив, и да збаци и ту последњу маску која толико личи на људско лице. Уметникова судбина је да у животу пада из једнбе неискрености у другу и да везује противречност за противречност. И они мирни и срећни код којих се то најмање види осећа, и они се у себи стално колебају и састављају без престанка два краја која се никад саставити не дају.

Две крајности, потчињавање и смелост; баш како се Гоја потчињавао захтевима својих ментора тако се и Андрић потчињавао строгости државне службе и баш колико се смелио Гоја у својим графикама и појединим сликама толико се, укупно у свом делу смелио писац Иво Андрић.

У врло успешној каријери  дипломате Краљевине Југославије, 1935. године, Иво Андрић ће постати начелник политичког оделења Министарства иностраних дела. Те године, између других дела, Андрић објављује и есеј „Разговор са Гојом“. Колико је „Гоја“ био интелектуална претрага историчарско уметничких вредности толико је овај есеј „Разговор са Гојом“,  естетички спис.  Андрић, у понеким деловима, исписује имагинарни Гојин трактат о сликарству, али у далеко већој мери овим списом, на свој начин, писац излаже свој уметнички кредо, исказује амбицију поетике стваралаштва младог аутора, некога ко се запутио стазама и богазама да изађе на пут ствараоца, књижевника – што ће Андрић, као што знамо, остварити у целости.

„Разговор са Гојом“ управо је доказ коликом се силином Гоја, својим делом, снажно утиснуо у Андрићев духовни свет. Седам година је требало да траје врење да би, овде, избиле све пишчеве импресије, све дилеме и просуђивања по питању, како Гојиног стваралаштва, тако и уметности уопште. Кроз измаштани дијалог Гоје са младим пријатељем Паолом, „Италијаном са славенском крви у жилама“, више измаштани монолог остарелог Гоје, са поменутим, Андрић износи сопствена схватања стваралачког чина и уметничког дела уопште. У сврху тога употребиће неколико парабола, да би њима поткрепио своје ставове. Једна од њих, врло кратка, је следећа:

„Када сам живео у Риму, један мој друг, сликар, наклоњен мистици рекао ми је једном приликом:

– Између уметника и друштва постоји, у малом, исти јаз који постоји између Божанства и света. Први антагонизам само је симбол другог. Видите, то је био његов начин изражавања. На више се начина може казати истина, али је истина једна и древна.“

Овде, Андрић говори о симболичкој функцији божанског, божанско је само симбол света. Отуда једина функција света јесте да обнавља симболичко, дакле да ствара, да ствара божанско – уметничко дело; дакле, чисто ничеански, сав смисао постојања само је естетички и сав је у функцији тога. Уз то, у сврху домишљања својих идеја Андрић исписује и своју кратку „оду“ Антихристу стављајући Гоји у уста речи:

Постоји легенда да ће Антихрист, када се буде појавио на земљи, стварати се што је и Бог створио, само са већом вештином и са више савршенства. Његове пчеле неће имати жаоке и његово цвеће неће тако брзо венути као што вене ово у нашој природи. Тиме ће он намамити лакоме и лаковерне. Можда је уметник претеча Антихриста. Можда се хиљде и хиљаде нас „играмо Антихриста“, као што се деца, усред мира, играју рата.

………

Ако је Бог створио и учврстио облике, уметник је онај који их ствара за свој рачун и утврђује поново; фалсификатор али незаинтересован фалсификатор по инстинкту, и зато опасан. Уметник је тако творац нових, силних али не једнаких појава и варљивих светова по којима људско око може да шета са уживањем и поносом, али кроз које се, при ближем додиру, пропада одмах у амбис ништавила.

Али, док Ниче свога Антихриста поставља као антипод  Христу, Андрић-Гоја свога Антихриста сучељава, не ни богу већ шире, свему божанском. Тиме и овако и сам Антихрист задобија вредност симболичке творевине, чиме се отвара широко поље уметности, то јест ствараоцима, за које Андрић само што не каже да су они једини аутори и божанског и антихристовског. Има у Разговору са Гојом и других парабола у сврху доказивања постављене тезе о уметности и стваралаштву; као она о девојчици, малој Росарито, за коју је људе створио чика Франциско (Гоја); затим она о ткању и сличне.

Свако уметничко стварање акт је против смрти. Да би то могао, више него монах било ког усамљеничког реда, уметник мора да осећа присуство смрти у сваком свом часу, без те искрености, његова борба са смрћу је лажан акт који увек завршава у сладуњавости кича. Ово није интелектуални избор ствараоца већ његово унутрашње осећање којем он не може да се отме. Уметник бије ту битку уз помоћ свог двојника. Прави уметников двојник је уметниково дело, које тек треба да постане уметничко. Са друге стране пак, то дело је и двојник бога – творца; на тај начин и бога борца за овоземаљског човека, јер човек је овосветовна творевина. Дело, мора да настави уметников живот, по његовој земаљској смрти, међу овоземаљскима. Сваки на свој начин, судећи по њиховом делу, тога су били свесни и Гоја и Андрић; њихови бројни „двојници“ настављају живот и данас међу нашим животима.

Ми стварамо облике, као нека друга природа, заустављамо младост, задржавамо поглед који се у „природи“ већ неколико минута доцније мења или гаси, хватамо или издвајамо муњевите покрете које никад нико не би видео и остављамо их, са свим њиховим тајанственим значењем, очима будућих нараштаја. И не само то. Ми сваки тај покрет и сваки поглед појачавамо једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји. То није ни претерано ни лажно и не мења, у основи, приказани феномен, него живи уз њега као неки неприметан али сталан печат и доказ да је овај предмет по други пут створен за један трајнији и значајнији живот, и да се то чудо десило у нама, лично.  По том вишку који носи свако уметничко дело као неки траг тајанствене сарадње између природе и уметника, види се демонско порекло уметности.

Један од Андрићевих двојника ове врсте био је и Гоја који, на овај начин, живи и у култури Срба као ретко који светски уметник. И, ако је до вредновања есеја „Гоја“ и естетичко-културолошког списа „Разговор са Гојом“, обзиром на књижевну снагу оба дела, Гоја би ту живео исто тако упорно међу нама, „као свој међу својима“ и без обзира на то што је Андрић добио Нобелову награду, баш као што, на свој начин, у српској култури живи и Микеланђело, кога је у једном тренутку за свог таквог двојника узео Милош Црњански својом „Књигом о Микеланђелу“; о чему можемо више, можда неки други пут.

У најновијим издавачким редакцијама, Андрићево дело на наведену тему, чине два засебна текста: „Записи о Гоји“ и „Разговор са Гојом“ – односно текстови „Гоја“ и Разговор са Гојом“. Обједињени чине једиствено књижевно дело које аутор није таквим претпоставио, на свој начин настало је, наметнуло се само. Могло би комотно да се назове „Андрићева књига о Гоји“. Упоредо стављене делују као да су замишљене по концепту Светог писма. Први део је епско историјски, од Андрићевог митског установљавања Гоје као горостаса до Андрићевог вазношења Гоје хвалом о слици Причешће светог Хосеа од Каласанца, за коју писац каже да је „пуна свтачког заноса и неземаљске славе“.  Други део је „новозаветно“ преиспитивање претходног са отварањем ка бескрају стваралачког у коме Гоја, „сишао са свога крста“, обитава у разговору са нама, помало небески. Имагинација намеће да је могло да се ради о покушају есејистичког романа, што није намеравано, али је отворило промаљање такве могућности. Баш како је Гоја поједноставио сликарски поступак и отшкринуо  сликарско платно за нови импресионистички израз долазећих поколења, у Француској.

(Ја сам насликао доста људи, разноразних.) А ја кад портретишем човека, ја му видим минут рођења и самртни час. И тако су та два тренутка близу један другом да не остаје, стварно, између њих места ни за шта, ни за један дах или покрет.) Али оно пред чим се мора  зауставити и пред чим се остаје у светом неразумевању и немом поштовању, то је свет мисли. Јер свет мисли, то је једина стварност у овом ковитлању причина и авети које се зове стварни свет. И да нема мисли, моје мисли која остварује и продужава лик који радим, све би се сурвало у ништавило из којег је и изашло, бедније од сасушене, опале боје и платна које ништа не приказује.

Од прве појаве Андрићевог есеја до наших дана, објављено је о Гоји пар стотина књига на разним језицима и у разним културама. Као ни сви ови аутори, ни Андрић никада није срео Гоју. Отуда све ово излагање је имагинарно, и о Гоји и о Андрићу. Стварно, све је ово о утицају уметничког дела на уметничко дело и пример је пролазности уметника, али непролазног трајања уметности. Андрићево спомињано дело је о томе како је Андрић видео Гоју, односно како је доживео његова дела, па се отуда питао и закључивао о његовом животу, због дела не зог уметниковог, Гојиног живота; као што је и о томе шта је Андрић мислио о стваралачком процесу – и као техничком поступку и као мисаоном пориву – а све поводом Франциска Гоје. Читајући ово Андрићево штиво присуствујемо узвишеном разговору ликовног штива и литерарног, само пишчевог, унутарњег простора.

Ништа мање него Гоја из свог Арагона, немиран, борбен, понет изазовима класе успешних,  Иво Андрић је у живот кренуо, из родног Травника, као занесењак, идеалиста, авантуристички борбени младобосанац. Без обзира што се под старост, помало на брзину оженио дугогодишњом љубави, Андрић је живео живот, и свео га, као модерни, урбани аскета. Био је неоптерећен стицањем имања, титула, признања… све што га је допало био је резултат приљежног рада или пак, пакосне љубоморе, коју је понекад могао да осети, најпре и највише од политичких неистомишљеника или злобника.

Колико год то било противречно, оба су, и Гоја и Андрић, животе провели ипак као потчињени друштвеном реду и поретку, али су оба нескривено испољили, кроз своје стваралаштво и сваки у свом историјском оквиру, личну смелост кроз своју наклоност просветитељству и слободарству, као и што су тихо показали свој интелектуални отклон од хришћанства. Наиме, оба су дело ставила у миље сунчеве светлости, у „посвећеност“ култу сунчевог, под знаком питања „фараонског“ светлодиска. Њихов зрак светлости није зрак унутрашње духовне светлости, о каквом уче православни оци, већ је конкретан, овонебески, сноп светлости који буди овостварносни, али унутрашњи зрак у нама. Како ће у „Разговору“ записати Андрић: „Постоји само једна стварност са вечитом плимом и осеком нама само делимично познатих а увек несумњиво истих закона.“ У том контексту стоји и величина и Гојиног и Андрићевог дела и данас.

Има један нарочито тежак задатак код израде портрета, једна велика мука сликарева, а то је издвајање лика из свега онога што га окружује и везује за људе и околину.

….

У свакој другој уметности, човек је приказан увек у вези са осталим људима, и што је оригиналније и личније, то је више потребно приказати његов однос према осталима, да би се тако подвукла његова особеност. Напротив, насликани људски лик је сам, скован, издвојен једном за увек, јер портрет нема ни оца ни мајке, сестре ни детета. Он нема куће ни времена ни наде, често ни имена. Док нас гледа живим очима, он већ представља бивши живот, угашен да би могао трајати. То је последње, не последње него једино људско биће на свету, у свом последњем тренутку. Непомичан, човек вас гледа тужно, заплашено, као болесник лекара, и погледом, јединим чиме може да се изрази, говори: „Ти одлазиш даље да живиш и радиш и преносиш поглед по другим ликовима, а ја остајем ту, осушен и окован, сведок коме се знају само име, занимање и године старости, а често ни толико, остајем довека само слика, и то не слика самог себе, него слика једног твог погледа.

То је портрет Гоје у Андрићевом тексту. У том контексту, захваљујући томе што мисли има, траје довека слика Гојиних погледа на живот – у сопствену душу и преко уврелог света – траје довека слика Андрићевог погледа на Гоју, а затрепери, у овом поподневу, бар на трен, слика мог погледа на Андрћеве списе  „Гоја“ и „Разговор са Гојом“.  Хвала.



Categories: Вести, Догађаји, Канада и САД, Књижевни, Књижевност, Предавања

Ознаке:, ,