Готово пуне две деценије у манастиру Св. Преображења у Милтону у петак по Васкрсењу прослављана је слава Источника, листа и издавачке куће Епархије канадске.

Источник је представљао слику искреног напора Срба у Канади да се баве питањем свог културног опстанка. Књиге су се писале, објављивале и промовисале. О књигама се бринуло.

Библиотека на манастирском имању симблично је потврдила ту бригу, и као место окупљања и као место где су књиге многих задужбинара могле да се удоме.

Некад: промоција на Источни петак 2012. у манастирској библиотеци. Гост: Патријарх српски.

Судбина књиге одлично показује каква се то промена десила пре годину дана. Где смо били тада а где смо сада. Слике које круже интернетом задњих дана довољно говоре: Источникова издања па и вредна завештања верника, једна маса књига бачена преко зиме у неусловну летњу кухињу. Очевици кажу да је део књига пливао у води јер су цеви преко зиме попуцале. Нико од домаћина, ни манастира ни Епархије, није се због тога узрујао.

За годину дана не би ни једног скупа у библиотеци. Кажу да се ту састанчило са адвокатима и договарало како да се преотму епархијски рачуни. Књиге су за такву екипу чисти вишак. Нашло им се лека. Најпре у неусловну просторију да их мраз и влага начну, а онда вероватно на ломачу.

Сад: духовни аутогеноцид на делу. Избачене књиге из манастирске библиотеке.

За годину дана није објављена ни једна једина књига. Нико од домаћина, оних који кажу да воде Епархију, није се због тога узрујао. Дошли људи, изгледа, на своје.

Објављена су зато три броја Источника. Сва три – права слика нових управљача, сваки на свој начин.

Први број показао је њихове праве креативне могућности. Други је показао њихово истинско морално лице: китећи се туђим дизајном успели су само да га испуне цркви непристалим садржајем – од оне фамозне лажне божићне посланице која ће ући у историју најсрамнијих српских подухвата до исмијавања и невиђеног цинизма према ономе којем су се заклели на верност као према Христу. Баш као што су своје право лице и намере крили иза мантија.

Овај трећи број могао би се завршити тамо где почиње, на првој реченици новог уредника. Антологијска је, треба је цитирати: “Последице данашњег живота видљиве су на сваком кораку“.

Ко зна шта је мислила памет која је то писала, ако је ишта мислила или могла да мисли. (Није ту у питању граматичка него ментална грешка.) Није најцрње што је таква глупост написана па онда објављена, што се није нишао нико да каже да та реченица не значи ништа. Црње је што аутору те реченице сигурно ни сада није јасно, нити ће икада бити, да је написао бесмислицу. Њему и онима око њега то звучи сасвим нормално. Као и набрајања без запета, кроз читав број. (Поново, ментални а не граматички или правописни проблем.)

Могло би се завршити са том реченицом, да није текста „Слијепци са слијепима“ В. Томића који тражи пажњу, вапи за њом, јер је објављен и на српском и на енглеском.

Да ли је до недостатка зареза или је Томић за годину дана, вапећи за пажњом, и поред сакривања иза мантије са црвеном поставом довољно добро показао своје право лице, општи коментар је јасан и кратак: изванредан аутопортет патријарховог заменика. Одавно неко о себи не написа нешто тако јасно и убитачно.

Лажи могу да упале накратко и наситно. Књига је за ту јефтину превару преозбиљна тема. Ко се ухвати пера, треба да зна да док пише највише открива себе. Овај број Источника сабире у један наслов све што је урађено за ових годину дана у Епархији канадској говорећи о онима који су је у том периоду водили: СЛИЈЕПЦИ СА СЛИЈЕПИМА.

Б. П.

Categories: Бела Књига, Догађаји, Књижевни, после Сабора, Чланци

Ознаке:Завереници, књижевност, Папизам, Светосавље