(Интегрални текст писма Недељка-Браце Вујића, са документацијом)

Већ девет мјесеци износе се лажи о томе како се вршила продаја свијећа у Епархији канадској. Исто толико времена траје пљување, највише од стране неколико свештеника, по мени, Недељку Вујићу, и мојој породици. Моја жена Нада власник је фирме Monastery Candles која је снабдјевала већину наших цркава свијећама а добар дио фамилије помаже у овом послу.

Од малих ногу растао сам у Српској цркви и уз њу. У Бугојну, још као мали дјечак почео сам да прислужујем у олтару, код проте Јове. Ушао сам у олтар први пут 1961. Ни мјесто ни вријеме у којем смо живјели није ме могло устрашити и одвојити од моје Цркве. Наставио сам тако и када сам са фамилијом прешао у Канаду. Највећа почаст у животу била ми је што ме је Владика Георгије ставио за ипођакона. Данас ми је у једној од парохија Епархије канадске забрањено да улазим у олтар. Не само мени, него и мом седмогодишњем унуку.

Слушао сам и читао, и трпио. Чашу је прелила изјава проте Василија Томића, свештеника којег је моја породица поштовала мимо свих, да сам продавао славске свијеће по 25 долара. “То је сушта истина”, говори прота Владики у лице и тражи рачуне у свом компјутеру да то докаже.

Чињенице и истину о продаји свијећа у Епархији почећу од ове протине изјаве.

Колико кошта славска свијећа у Епархији

Славске свијеће, дужине 18 и промјера једног инча, од почетка рада фирме, продаване су парохијама и ЦШО Епархије по 10 долара, а касније по 12 долара. Ево и неких старијих рачуна, са Ривера, у Торонту (рачун из 2007, рачун из 2008), гдје је служио прота Томић, са цијенама, па да се види и зна. Цијена славске свијеће за цркву била је десет долара.

За 14 година цијене славских свијећа мијењале су се свега два пута. Сви знамо – све друго је стално поскупљивало: гориво (дакле превоз воска и транспорт свијећа), восак (са $2.20 на $5.75 по паунду плус превоз), конац, радна снага… А „шипинг“ црквама плаћали смо ми. Славска свијећа наведених димензија, од чистог воска, са украсном тробојком, била је дуго година 10 долара, па 12. У црквама је продавана вјерницима по 30, само је у Манастиру била 20 долара. Баш као што Владика рече проти Томићу. Свијеће које смо продавали парохијама по 25 долара биле су, опет како Владика рече а прота порече, оне још веће, декоративне, за вјенчања.

Тек пред овај последњи Божић, подигли смо цијену још једном, уз сагласност Епархије која контролише цијене и квалитет наше робе. Од тада су свијеће славске, истих димензија, 13 долара (не 11 како рече Владика).

Не знам шта је прота Томић нашао у свом компјутеру. Да се не мучи, ево рачуна који му је достављен на парохију у Ричмонд Хилу, у октобру 2014. Славска свијећа је 12 долара.

Ако је неко парохији у Ричмонд Хилу продавао те исте свијеће по 25 долара, нека им тај неко положи рачуне. Нека питају проту Томића, он изгледа зна јер тврди да се цркви продавало по 25 долара. Нека им прота Томић објасни коме је у џеп иишла разлика од 13 долара по свијећи. Та разлика није завршила код Вујића!

Како је радила синодска комисија

Чим се чуло да долази комисија, почеле су одмах приче о свијећама. Послије ћу рећи и зашто. Почела је и она прича о украдених три милиона долара. Пола мени, пола мом куму, Владики Георгију (и то да кажем, кумови смо постали касније, годинама након што је почела да ради фирма, Владика је кумовао мом трећем унучету).

Велибор Џомић: Не интересују га чињенице

Кад је комисија стигла у Епархију, био сам ту, да кажем да слободно прегледају моје књиге. Није било прилике првог дана, али кад су други пут дошли, представио сам се у ходнику проти Џомићу и рекао да слободно дођу, да се виде чињенице, или да ме ту саслушају. Нису хтјели ни једно ни друго. Чињенице нису интересовале проту Џомића и комисију.

(Признао то и прота Џомић, у мају, кад сам га сусрео у Патријаршији, у портирници. Каже: „Ми не завршисмо у Канади посао“. Ја му кажем: „Ево, можемо сад“. Не би ништа ни од тога.)

Савјет Епархије им је лијепо рекао да су у прегледу епархијске документације заобишли годишње финансијске извјештаје црквених општина и парохија из којих се тачно види колико је која црква потрошила за куповину свијећа. Да су то хтјели да погледају, знали би истину. А онда не би могло да се прича о три милиона долара. Зашто су тако радили, то они знају. Њима на душу.

Углавном, да се зна: били су понуђени да прегледају књиге Monastery Candles – нису хтјели. Биле су им отворене епархијске књиге да виде колико је која црквена општина годишње плаћала за свијеће – нису ни то хтјели да погледају.

Било им је лакше да договоре са неким свештеницима како ће да свједоче. И то је најцрњи дио ове приче.

Како су свједочили свештеници

У извјештају који је читан пред Сабором, пред свим нашим владикама, а потписао га Владика Теодосије, записано је како су свештеници (под заклетвом) лагали кад су свједочили о трошковима својих парохија за набавку свијећа од Monastery Candles.

Ево неколико изјава:

Душан Гњатић: лагао под заклетвом

Прота из Лондона каже да су годишње на свијеће трошили $20,000.00. А рачуни и финансијски извјештаји за задње три године кажу: 2012. године потрошили су $8,150.00, 2013. године $6,050.00, 2014. године $9,066.00. Слагао је прота скоро 300 посто! Ако је и под заклетвом, много је! И то је постала званична истина наше Цркве.

Прота Димитрић из Хамилтона (Наш роуд) слагао је мање од претходне двојице. Поштен човјек. Изјавио је под заклетвом да су трошили 30-40 хиљада годишње. Јесу посљедње године потрошили 30 хиљада, али су у 2013. узели свега $21,156.00. И ова лаж постала је, према Владики Теодосију, званична истина наше Цркве!

И тако редом, још неколико свештеника је одлучило да се упише у књигу срамоте која остаје за вјечност. Кад би се и то сабрало, дошло би се некако, за 14 година рада, до цифре од три милиона, али УКУПНОГ, БРУТО ПРОМЕТА, а не у нечији џеп стављених пара! Али математика није интересовала никога. Зашто би онда интересовале и уморне владике на Сабору? Лакше је да повјерују свештеницима под заклетвом.

Колико су добијале парохије од продаје свијећа а колико Епархија

Израда и продаја свијећа била је додатни извор прихода за моју породицу. Нећу рећи да нам то није помогло. Рећи ћу и то да то није лак посао. Није ни рачуница на папиру оно што је у стварности. Знају сви како се у Канади држави плаћа порез. Поред тога неке општине су стално касниле са уплатама. Годишње су дуговања била од 60 до 120 хиљада. Нарочито је каснила Мисисага. И по 60 хиљада долара, а онда у свакодневном животу не иде све баш као што изгледа на папиру. Али нисам се бунио. Напротив, помагао сам све те цркве прилозима, нарочито Мисисагу јер је то била и моја парохијска црква. Обилато, да помогнем да се извуку из дугова.

Чуди ме само што сад из те исте Мисисаге, кад сам им поново тражио да плате $42,596.48 дуга, добијам писмо гдје се каже да су са новим снабдјевачем свијећа “ПРВИ ПУТ ОСТВАРУЈУ ПРОФИТ.” (Надам се да ће њему да плате).

Па колико су заиста имале профита црквене општине?

Сваки тутор, ама свако ко три пута уђе у цркву, рећи ће оно што је очигледна истина: цркве на свијећама не да не могу изгубити, цркве на свијећама праве добар и загарантован профит. Сравните набавну и продајну цијену свијећа:

Димензија                             Набавна цијена за цркве                     Продајна цијена у црквама

1-1/2” x 18”                                             20.00                                                             40.00

1” x 18” (славска)                    10.00 (касније 12.00)                                             30.00

1” x 14”                                               8.00 (10.00)                                                20.00-25.00

1/2” x 7”                                              0.40 ( 0.55)                                                        1.00

3/4” x 7”                                              0.80 (1.00)                                                   3.00-4.00

3/4” x 12”                                            1.20 (1.60)                                                    7.00-13.00

Саберите и помножите сами. А рекох, не да нисмо наплаћивали унапријед, знали смо да чекамо на наплату већ продатих свијећа (не испоручених, него продатих, изгорених у цркви) и дуже од годину дана. Јер, рецимо, Мисисага је годишње дуговала и по 60 хиљада али то није дуг за једну испоруку него за седам-осам испорука. Потрошили би свијеће (дакле троструко зарадили), па наручили нове а да не плате те већ потрошене на којима су зарадили, па тако седам-осам пута!

Немају новца, стално су говорили. А гдје је ишао тај новац? Зар је то домаћинско пословање? Како је то Мисисага, за 13 година откако је црква направљена, са мање од два милиона дуга, успјела свој дуг не да отплати или смањи, него да увећа на три и по милиона долара? И да ли је тачно да је скоро милион долара задужено задњих неколико мјесеци? Нека положе рачун вјерницима. И ја сам један од њих, и ја сам давао своје прилоге. За шта?

За све те године своју корист од свећа имала је и Епархија. Зато се и одлучило на овај пословни договор. Сваке године Епархија је од Monastery Candles добијала БЕСПЛАТНО СВЕ СВИЈЕЋЕ за Манастир (отприлике 30 хиљада годишње). И добијала је на крају године прилог, зависно од могућности. (Спомен-књига о Манастиру из 2010. године, гдје су сви прилози уписани, биљежи да сам до те године даривао 67.064 долара, уписан сам као велики добротвор, четврти по висини прилога.) Све то је Владика увијек приказивао на годишњим скупштинама Епархије. Никоме у џеп то отишло није.

Колико данас добија Епархија и ко све прави свијеће

А данас? Не знам за парохије и ЦШО. Ако пролазе боље са новим набављачем – и мени је драго. Али видим да је Епархија у шкрипцу. Зашто? Можда зато што сад свештеници шире свој приватни бизнис са свијећама по Епархији. Манастир данас купује свијеће, неће да их добија бесплатно.

Да се зна, и раније су неке парохије саме правиле бар дио асортимана свијећа (Калгари, једно вријеме Винипег и Св. Сава у Ванкуверу) Да се зна и то, након приласка ЦШО из Новограчаничке епархије, НИКАДА свијеће нису од мене узимали Хамилтон (Бартон), гдје поп Воја Павловић има своју фабрику, ни Ватерлу. Лијепо је свједочио свештеник некадашњи из Ватерлуа, да ни Владика ни нико други није тјерао било кога да узима свијеће ако их већ праве или ако имају бољу понуду. Кажу да је чак и члан комисије рекао: Па у реду је, то је фер.

Данас свијеће, поред попа Воје, праве поп Душан и још неки којима је он из Ватерлуа дао калупе. Чујем да се отац Радован из Риђајне, спрема у напуштеној новој парохијској цркви у Саскатуну да прави свијеће за запад. На другим неким мјестима узимају од других набављача. Кажу, јефтиније (да ли и квалитетније или је парафин?). Некима и даље продаје Monastery Candles. Шта ће од свега тога да има Епархија? Закључите сами.

Ко то каже, ко то лаже, да није знао чија је фирма

Најтежа оптужба комисије на рачун нашег Владике била је та да свештеници наводно нису знали да је Monastery Candles засебна фирма, независна од Епархије. Знало се да је прича о три милиона само прича, није народ толико блесав. Али ово је већ нешто мало стручније и озбиљније. И сада свештеници најрађе потежу овај аргумент. Али ајде да видимо стварно аргументе.

Могу да вјерујем да неки свештеници на западу и нису знали све ствари. Велика је ово земља, ријетко се чују људи на ту даљину, још рјеђе виђају. А знају сви вјерници, наше попове тешко је заинтересовати за нешто што се њих лично и директно не тиче. Тешко се фокусирају кад није њихов интерес у питању. Набавка и продаја свијећа? Њима ни из џепа ни у џеп. Осим ако их не праве они.

Кад нису заинтересовани, онда их збуњује што све уплате за свијеће иду преко Епархије. Кажу зато данас ти што су лагали: ето, то је доказ, мислили смо да је епархијска фирма. А разлог што су чекови ишли на Епархију је други. Није ни Владика од јуче: на тај начин је контролисао и Monastery Candles али и своје парохије, да не буде једно у стварности а друго у финансијским извјештајима. Јер од тог прихода ишао је проценат Епархији за разрез.

Тврдим и ево доказујем да су истину сто посто знали свештеници из шире регије Торонта, они који су најгласнији данас кад треба рећи да нису знали. Уосталом, они су били најближи Владики, а и са мном су се дружили. Све су знали. А ево и доказа.

Знао па заборавио чија је фирма

На банкету сам у парохији у Ричмонд Хилу, код проте Томића, на Сретење 2010. Банкет је за његову нову парохију. И, као и обично, дајем пристојан прилог, да помогнем напоре проте којег цијеним. Дајем чек од 5 хиљада долара, а уз то моја Нада и ја поклањамо цијелу вечеру за банкет. Али чек није на моје име. Чек је на фирму, Monastery Candles. Ако лаже коза, не лаже рог! Прото Томићу, добро си знао чија је фирма, да није епархијска! Знао си ко је власник фирме кад си примао чек, а од како је дошла комисија – заборавио. Године, остарило се.

У Мисисаги, на слави цркве, једне године, кум сам на слави. Дајем донацију од 12 хиљада долара, од чега хиљаду за владичанску митру. А оних 11 хиљада је што им опраштам дуг за свијеће. Како се онда не зна да је приватна компанија? Да ли сам ја дао 11 хиљада за кумство или Епархија? Тад се знало, знали и о. Првослав и о. Љубо, а данас не знају. И признаницу сам уредно добио.

Кажете да нисте знали! Јесте ли се и на то заклели? Исто као кад сте казивали пред комисијом колико сте трошили на свијеће!

О дуговима и потраживањима

Кад је Владика Георгије разријешен, остало је доста дуговања за ненаплаћене свијеће које сам испоручио. Молио сам и звао, дио тога људи су платили, поштено. Данас још имам дугове из Мисисаге (42,596.48 долара), Торонта-Ривер (четири рачуна, укупно 9,669.41), Оквил (1,864.60), Риђајна (2,510.55), Шербрук (два рачуна, укупно 732.37). Чујем да је недавно дошла и једна испорука воска у Манастир за Monastery Candles. И људи који су сад тамо фино узели туђи восак за себе. Нек је на здравље! (Да кажем и ово: прављење свијећа је и кренуло на почетку из Манастира, из старе куће, а све до краја восак се допремао и складиштио у Манастиру.)

“Мени на образ!”

Колико вриједи протин образ, дођосмо до пријетње судом. Нашли смо се једном прије тога, у Тим Хортонсу на Блуру, а он се правда да је рекао о. Љубо да се не плаћа, да Љубо има бесплатно адвоката ако затреба. Опет сам молио, а на крају узео и ја адвоката (није бесплатан) да их опомене. А видјели сте шта ми из Мисисаге одговарају. Алал вјера, прото, и теби и твом образу. А још је твој председник писао проти Томићу и питао га шта да ради, да ли да исплати дуг. А прота му фино одговорио да треба да платите. Дуг је дуг.

Још увијек чекам. Одговора нема.

О мотивима

Из свега што сам рекао многима је јасно какви су били мотиви групице свештеника која је била спремна да лажно свједочи и да и данас шири лажи. Сада неки од њих имају пристојан додатни извор прихода, а како сада ствари стоје, никоме не полажу рачуне. Не знам како према држави, нека то вјерници закључе сами.

Уз похлепу иде обично и завист. Види колико Брацо има! Читали сте и сами, новом секретару Епархије, а јуче је дошао у Канаду, баш је стало да зна откуд мени оно што имам. Како он да нема! Заврни синак рукаве, па ради мало, имаћеш и ти!

Види колико Брацо има!

А шта је, заправо, било? Пред сједницу завирим мало у манастирску кухињу, а земљак ме и овај други олајавају: колико Брацо има! Не виде ме, ја тек што сам на врата стао, а они окренути леђима. А тако, земљак, мислим се. Заборавио си оно како је Брацо, преко десет година, из Алистона у „Хонди“, више од 100 километара из ноћне смјене возио да покоси манастирско гробље – ту ми отац лежи – не да наплати него да још да прилог, па тек онда назад у Мисисагу, још 30 километара кући. Па кад завирујеш преко плота, ево ти па се нагледај. Мало касније ја му накитим и добро увећам у причи оно што имам. Кад се секираш због тога, ево ти још. Е мој земљаче, ето те, сит а гладан! Није те живот научио ништа: не гледај туђе, гледај у оно своје што имаш, да не изгубиш и то.

Ето, ја не могу боље. Рекох колико знам и како умијем. Како је то говорио прота Василије, док смо га сви поштовали и сваку ријеч му слушали: рекох и душу спасих.

Недељко-Брацо Вујић

Categories: Бела Књига, Писма, после Сабора

Ознаке:Завереници