– Поводом 175 година од Стендалове смрти –

Читасмо и згранусмо се.

Зар да уже не беше у рукама ни једног од злобивих виноградара? Зар да после свега, зар да, пошто урушише цркву и светост епископску, зар да зли виноградарчићи ни толику храбрости немађаху, ниједан?

Него да онај коме је свастика, ономе коме је његова му свастика, своју свастику са ужетом послаше. И да та уже преко гране за мрца пребацише и да она дрско повикаше: „Ми смо завршили.“

Узјогуни се протиница, а ниједан виноградојереј ни да гукнуше.

А шта требаше да уради предрадник кога одаслаше заступник Светости тако „дрско и нагло“ у пензију? Па, он требаше да буде тај који уже узеше и дрво бираше. И зар да он, предрадник радне јединице виноградарчића, Протомић, да он о свему незнаше ништа?

Како му, ако си човек, не би веровао. Ето: „У очи те гледам. Зар би те ја лагао? Појма ја немам.“

Ех, то многодекадно прављење себе самог лудим, тај уносни долароприносни посао Протомић корпорације.

Он само понекад у сну бунцаше: „И шта си мислио, мој брајко? Само четири испраћаја? Теби вила на Дедињу, у Ужичку, је ли? А мене тако јефтино? Е нећеш! Ако хоћеш да останеш у трону дедињско-светосавском, увешће се за мене у календару месечно дан мога Протомић испраћаја. И у свим црквама у Онтарију, што се сабере у тај дан, биће мени. Сваког месеца! Ако буде фалило, додаћемо дане. А можемо да додамо и коју цркву шире по Канади. А што да не, и тамо по нашим крајевима. Неће бити прескакања. Ту је Голосава да води књиге шта од кога није стигло. Да се плати тишина и муклина. Лепо је наследство мени тетка оставила. Има да се то уновчи! Има ли бољег Светости-уместо-светости од мене? Не би ја, али ако баш морам…“

Смириваше Голосава бунцача, али би залуд. Јер, Протомић имаде не једног него шпил кечева у рукаву. Знаде се то око оног, само његовог казана.

Зидови чувају тајну

Како причаше јунак Протомић Ђак Симеон код свог казана, да је потсетио Светост на оданост фамилије Протомића оном младом монаху Иринеју. И на она ноћна припуштања тамом скровитим страсним посетама младића одајама стендаловског картузијанског манастира Јовања у Парми. И мораде Светост да цени такву теткину оданост и Протомићеве дугогодишње тишине око разних казана. И замери свом намеснику да је рано отерао Протомића у пензију, претваравши тако намесника у још већег мрца.

Отуда би своје казанске и завршавао Протомић, уз свој познати безначни осмех: „Лако је и патријархе постављати и смењивати. Важно је само тетку у право време на правим вратима имати.“

А својим непослушним виноградарчићима путио би Протомић прекорне потсетне опомене: „Знате добро на шта сам вас све, на икони, једног по једног, мени заклео! Нема сад ово и оно, брајко мој! Има да слушате. И за мене лично да се уведе разрез. Закели сте се да ме нећете оставити са ситнином него само крупном у руку.“

Поникавши главама виноградарчићи предано извршаваху.

Не знаше од моћи помућене памети Протомић да је томе чину, и таква обезикоњена, икона само идол и ништа више у служби за његове личне сврхе. Не знаше помућене памети Протомић, да се пред Господом не броји над чиме си се заклео. Нити се броји на шта си и у шта си се заклео. Не знаше Протомић да ГОСПОД САМО БРОЈИ КОМЕ СИ СЕ ЗАКЛЕО. И ако си морао зликовцу, да главу своју сачуваш, зликовцу је на душу, а не теби. Кога зликовац зликовштином у безумљу притискаше. И не отпушта.

Потврђиваше Протомић да мрц је само мрц. Вероваше он да се о винограду, овде насађеном руком Господњом, само он питаше да располаже. Од тетке му остављеним кечевима у рукаву.

Брат који слушах
онога који се заклеше ономе
који се око казана теткиним наследством фалише

Categories: Књижевност