ОДГОВОР ПРОФЕСОРУ ЈАНАКИЈЕВУ РАДИ РАЗРЕШЕЊА НЕДОУМИЦА
Конкретан разлог за ово обраћање је текст „Кратка канонска појашњења “ аутора професора Калина Јанакијева, објављен на порталу „Култура“, који представља још један напад на Православље, где се директно и на веома подмукао начин покушавају дискредитовати они који Православље бране. Јеросхимонах Димитрије Зографски, углавном због оних који искрено траже Једног Бога и гаје силну љубав ка Једној Истини, сачинио је овај одговор, јер како каже: „И дан данас таквих има, и свет постоји углавном због њих“.
Све у свему присутан је жалостан недостатак интегритета када се баве разматрањем важнијих питања вере.
Након већ уобичајених саркастичних напада на нашу Патријаршију и на „изворне ревнитеље, фанатике “ (шта год да то значило), проф. Јанакијев пита:
„Нека свако ко тврди да је римокатоличанство јерес наведе било који сабор васељенског карактера где је осуђен и инсистирам да ми се прецизира који је то сабор васељенског карактера изнео такву осуду?
Непосредно пре тога, професор је изрекао следеће, са призвуком опомене:
„Али,“ јеретицима „, Ваша Високопреподобности , Православна црква је увек сматрала само оне групе чија се учења се не слажу са вером и Предањем те су претходно били васељенски- саборно осуђени. Конкретно васељенски-саборно а не од ових или оних Отаца Цркве , а камоли разноразних ревнитеља. “
Ваша изјава је дубоко погрешна, господине професоре. Црквено учење, канони и историја једногласно сведоче да је јеретик сваки човек који је одступио од праве вере, без обзира да ли је црквено осуђен или не.
На пример, јеретици попут гностика са краја I , ΙΙ и ΙΙΙ века или манихејаца у III и IV веку нису осуђивани на неком од Сабора, али их је Црква увек, без сумње сматрала јеретицима. Слично томе, у наше време, постоји много секти хришћанске основе неосуђених на Сабору, али то није препрека да их сматрамо јеретичким заједницама изван Цркве.
У ствари, чак и само Свето Писмо говори о различитим критеријума за то ко је јеретик и како је бивао осуђен због тога . Ево шта кажу Христови апостоли:
“Човјека јеретика по првоме и другоме савјетовању клони се, Знајући да се такав изопачио, и гријеши; самога себе је осудио“. (Тит 3 10,11).
Из ових речи се види да је јеретик сам себе осудио на својствен начин , чак и без осуде неког од Сабора . Јер је критеријум за јерес није нешто мимо вере него свако искривљавање апостолске вере:
„Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде!“(Галатима 1,8).
У том смислу је и прекор Светог Јована Богослова онима који су се својевремено добровољно одвојили од вере:„Од нас изиђоше, али не бијаху од нас; јер да бијаху од нас, остали би с нама; али да се покажу да нису сви од нас“. (1 Јованова 2:19).
Ако је то тако, зашто су нам били потребни Васељенски сабори , питаће неко. Васељенски сабори су били сазвани посебно када је јерес постала опасна за само друштво, јер саме јеретичке обмане није било лако уочити, барем не већини хришћана. Другим речима, Васељенски сабори су потребни када јереси стекну карактер епидемије, а затим је саборска осуда јеретика служила као видљиво сведочанство Цркве за оно што се догодило пре саме осуде а то је не свима уочљиво отпадање јеретика од Цркве.
Слично томе, сам чин канонизације светитеља сведочи чињеницу о његовом небесном прослављању, јер је све оно што се десило пре самог чина канонизације (прецизније, од времена његовог успења ), одредило је њега као светитеља а не сам чин канонизације. То је разлог зашто многи светитељи, а нарочито они древних времена, никада нису званично канонизовани али се никада није доводила у питање њихова светост. Такав светитељ – чудотворац за којег не постоје подаци да је званично канонизован, је наш свети Јован Рилски, и мислим да не постоји нормалан хришћанин који оспорава његову светост.
Погледајмо још неке од примера.
Апостолска правила 45, 46, 62, 65 и 68 настала пре Првог Васељенског сабора 325.године, јасно говоре о јеретицима, иако ови древни јеретици нису очигледно „васељенски—саборно осуђени”, на шта се проф. Јанакијев упорно позива.
– Познати верски учитељ Ориген (+253) написао је своја дела у III веку, али су његова учења проглашена јеретичким и на њих је бачена анатема много касније, на Петом Васељенском сабору 553. године, што не значи да Ориген није био јеретик, без обзира што је таквим званично проглашен тек 300 година после своје смрти, већ значи да је Црква 553. године званично посведочила тужну чињеницу да је Ориген је окончао свој живот као јеретик. У овом случају црквена осуда је била неопходна јер се Оригенова јерес почела ширити у великој мери и постала је друштвено опасна.
– Када се појавило учење монотелитизма у раном 7. веку, свети Максим Исповедник (+662) је прогласио јереси, па чак и прекинуо црквено заједништво са свим патријарсима-монотелитима, без одлуке Васељенског сабора (Шести Васељенски сабор сазван је 681. године, а овај светитељ се упокојио скоро 20 година пре) . Међутим, по „канонској “ логици проф. Јанакијева обавезним сматра присуство „васељенске – саборне“ осуде за јерес, те по тој изопаченој логици следи да би светог Максима једноставно требало прогласити шизматиком и расколником који није поштовао црквену хијерархију и који је деловао самовољно. Међутим, Црква, вођена Светим Духом, славила је подвиг светог Максима, управо због тога што је прогласио монотелитизам јеретичким учењем од самог настанка, а не тек након саборске одлуке Шестог Васељенског сабора.
Шта је Црква и црквено поимање показано је у актима Седмог Васељенског сабора (Други Никејски сабор из 787. године) поводом признавања епископа-иконобораца (још неосуђених на овом , нити на било којем претходном сабору) у Цркви. И без саборске осуде ови епископи су сматрани јеретицима, и изван Цркве:
Свети Оци Седмог Васељенског Сабора благовесте: „Очигледно је: јерес одваја од Цркве сваког човека“
У том смислу, велики угодник Божији, свети Григорије Палама (+1359) каже:
“Они, који нису у истини, не припадају Цркви Христовој; и утолико пре то одговара истини, када они лажу о себи, називајући себе или сматрајући се пастирима и архипастирима; међутим, ми смо научени, да се хришћанство не дефинише спољашњим обележјима, већ истином и тачношћу вероисповедања“.
Такође, у овом смислу проповеда и велики ревнитељ вере православне, св. Келестин, папа римски , који је у време III Васељeнског сабора писао посланицу против јеретика Несторија, а о непоштовању јеретика јерарха рекао је да свако јеретичко проповедање није истинито и нема верску силу, што је иначе потврђено и 3. Правилом Трећег Васељенског сабора ( “…Наређујемо да ни један клирик који једнако мисли као и православни и васељенски Сабор, не сме ни под који начин бити потчињен епископу који се одметнуо…“).
Што се тиче значаја осуде јереси од самих светитеља, Ви господине професоре, и ту правите грешку , јер сте написали да мишљење “ и светих Отаца “ не треба узимати у обзир. Сагласје међу светитељима по неком питању битан је део Светог Предања Цркве и 15. правило Двократног сабора Константинополског из 861. године , изричито каже:
„А они,који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и отворено о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима зато што су прије саборногразбора оделили се од таквога епископа, него ће напротив бити заслужни части која православнима пристоји. Јер они нису осудили епископе, него назови епископе и назови учитеље, нити су расколом порушили јединство цркве, него напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздељења“.
Из ових речи јасно је да јереси могу бити осуђене од стране Светих сабора али и од Отаца, те да се осуда вреднује у оба случаја. И то не изненађује јер и свети апостол Павле каже: „Не знате ли да ће свети судити свету?“ (1 Кор 6:. 2). А пошто ће свети судити свету, очигледно је да могу да суде и јеретицима.
Ова православна доктрина, наравно, није се допала професору Јанакијеву, с обзиром на то да је велика већина светих Отаца од XI до XX века, од Бога прослављених, дефинитивно говорила о римокатолицизму као душепогубној јереси. Практично се по свему судећи види „Consensus patrum“, односно сагласје Отаца.
Већ сам цитирао бројне примере у претходно изложеном, али ево неких других цитата:
Свети Марко Ефески: „И шта треба много говорити? Сви Учитељи Цркве, сви Сабори и сва Божанска Писма саветују нас да бежимо од другачије мислећих (јеретика) и да избегавамо општење са њима“.
“Одсекли смо Латине од нас ни због каквог другог разлога, но зато што су не само шизматици него су, такође, и јеретици. Због тога је потпуно неправилно ујединити се са њима.“
Преподобни Никодим Светогорац: „То да су Латини јеретици, не тражи неке посебне доказе… и ми се од њих одвраћамо као од јеретика, налик на аријанце, савелијанце или духоборце македонијане.“
Преподобни Пајсије Величковски: „Латини нису хришћани… Латинство је пало у бездан јереси и заблуда… Оно лежи у том бездану без било какве наде на устајање.“
Преподобни Максим Грк (16.в.): „У својим делима ја разобличавам сваку латинску јерес и сваку хулу јудејску и многобожачку“;
„Притом, једино желим и савјетујем, јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног вјеровања, него ту треба бити оштар и непомирљив.Јер ја не називам љубављу, него човјекомржњом и отпадањем од Божанске љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде.“
Постоје многи руски светитељи који говоре исто, али овде сам изабрао светитеље Цариградске патријаршије, јер сви знамо о привржености проф. Јанакијева тој патријаршији. Јесте ли и Истини тако привржени , господине професоре?
Што се тиче сабора који осуђују римокатоличанство као јерес (укључујући и различита папистичка, јеретичка учења), за прву руку навешћу Саборе из: 1170, 1341, 1351, 1450, 1672, 1722, 1755, 1838, 1848, 1895. године.
Но, посебно ауторитативан је био Сабор у Цариграду (879-880), кога многи светитељи сматрају Осмим Васељенским, којем су присуствовали представници свих патријараха (укључујући и папе Јована VIII), и да је тај Сабор оштро осудио јерес filioque, која је касније, међутим, храбро усвојена код Латина, па чак и убачена у сам Символ вере.
Ево још неких саборских дефиниција савременог доба:
– Сабор у Цариграду, 1450. године осуђује лажну унију усвојену од Ферарско-флорентинског сабора и јеретичка учења у Латина.
– Сабор у Цариграду 1722. године: „… Избегавајте лажи и новотарења Латина који не да се се не придржавају нити једне догме и тајинства Цркве, него нема коју нису оскрнавили и изменили.“
– Сабор у Цариграду 1838. године: „Да се истинска чада Источне Цркве сачувају од богохуљења Папизма … од понора јереси и душепогубних падова папским обманама … да знају колико се разликујемо ми православци и римокатолици , да не падну у заблуду створену софизмом и новотаријама ових душепогубних јеретика … засновани на измишљотинама и сатанској јереси „.
– Сабор из 1848. године (у Цариграду) такође веома ауторитативан, чију су Посланицу потписала четворица патријараха. Ево неких навода из Окружне посланице Источних Патријараха:
Члан 4: Између дела која су се показивала, сам Бог зна које су велике јереси биле, било је некад и аријанство, а сада је папизам.Али, и ова последња као и она прва, која је већ сасвим исчезла иако је до сада у снази, неће никада надвладати, него ће проћи и нестати, и „глас небески објави о њему: побеђен је“(Отк 12:10).
Члан 5: … Новојављено учење као „да Дух Свети исходи од Оца и од Сина“, измишљено је против изричите и посебно о овом предмету речи Господа нашег: „Који од Оца исходи“ (Јн 15:26), и против исповедања целе католичанске Цркве на седам Васељенских сабора засведоченог у речима: „Који од Оца исходи“ (Символ вере).
И што се тиче тренутног стања римокатолика, још је трагичније него што је до сада описано, један од разлога за то су одлуке Другог ватиканског концила (1962-1965), које још више удаљавају папство од истинског православља. Ако у свега пар речи може да се опише где су кренули римокатолици, то су речи међурелигијски дослух заснован на свеотвореном синкретизму.
Детаљна анализа уредби, декларација и докумената Другог ватиканског концила је изнета је у отвореном писму митроплоита Андреја Дринополског и митрополита Серафима Пирејског, папи Франциску од 10. априла 2014. године, и овде ћу само цитирати речи Јоаниса Кармириса о томе да расте (упркос свему) примат папе:
„Други ватикански сабор није пропустио прилику да издигне и даље ојача папски примат у тој мери да су неки од најватренијих присталица папског трона током савета створили утисак да глава Цркве више није Христ, него Петар и кроз њега – Папа „.
И још једном о ништавности јеретичких тајинства , поготово у римокатолика.
Проф. Јанакијев је већ изнео тврдње да је цела Православна Црква признала латинима тајинства крштења, миропомазања и свештенства, јер је Руска црква у ΧΧ веку и до сада примала римокатолике само уз покајање, без да их поново крсти и миропомазује. И понавља већ излизану флоскулу : Латини нису јеретици. Само по тој логици, н несторијанци неће бити јеретици, јер 95. правило Шестог Васељенског Сабора од несторијанаца тражи само покајање – Црква их не кршћава, нити миропомазује када их прима . Да, али јако добро знамо о изнова и изнова поновљенимм анатемама над Несторијем и несторијанцима.
У пракси, можда чак и не схватајући, професор проповеда једно ново екуменсистичко учење, о којем је митрополит Серафим Пирејски рекао следеће:“Да би остварио своје циљеве, екуменизам ствара теорије као што су лажна учења…попут оне о сестринским црквама, Крштењском Богословљу… доктрина где се одређена црквена икономија претвара у акривију и црквене догме (тј. неке црквене праксе које су специфичне и могу да имају привремени карактер су представљене као да су непроменљивог догматског карактера), што су учења која су потпуно страна и непозната православној догматици и теолошким ставовима. „
У том контексту, хајде да погледамо неке интересантне чињенице.
У свом чланку професор Јанакијев цитирао је одломке из књиге „Настольная книга священно-церковно служителя“ оца С. Булгакова, који заиста показују да је Руска православна црква у XX веку римокатолике који су окренули Православљу примала само уз покајање, док су римокатолички свештеници били прихватани без рукоположења. Из ове икономије у пракси РПЦ, проф. Јанакијев доноси погрешан закључак да сва Црква у свом догматском учењу признаје Свету Тајну Крштења,Миропомазања и Свештенства који се обављају у римокатолика.
Закључак је погрешан зато што је (као што смо рекли раније) Црква одавно утврдила да су Тајинства недејствена не само код јереси , већ и код дукотрајног раскола, што можемо видети у делу Првог канонског правила св. Василија Великог, прихваћеном и одобреном од Васељенских сабора, где каже: Црква је јединствена и једна и само она има сву пуноту благодатних дарова Светога Духа. Ко год и на какав год начин одступи од цркве – у јерес, у раскол, у самовољно збориште, он губи причасност благодати Божјој.
Ово је догматско учење Цркве. И сама пракса примања јеретика и шизматика такође може бити заснован на икономији (тј. препуштању).
Св. Василије каже да, приликом примања натраг у Цркву јеретика, расколника, и секти или парасинагога, Оци су често чинили велику икономију, тј. христољубиво и човекољубиво снисхођење, да би зацелили ране нанете Црквеном организму, тј. допринели спасењу заблуделих душа (које су, значи, на неки начин ипак остале везане са Црквом). Тако је примењивана широка икономија, чак и према извесним мање јеретичким фракцијама, па су обратно у Цркву примани без прекрштавања, а некад и без новог миропомазања, него је од њих тражена само писмена изјава да се одричу своје јереси (јерес је овде, погубна по спасење, ширена заблуда, прелест, превара, обмана, а не просто лично мишљење) и да прихватају праву веру и заједницу Католичанске Цркве. О томе разликовању јереси, раскола и парасинагога (групашења), као и о примени икономије према њима, опширно говори св. Василије у својој 188. Посланици Амфилохију Иконијском (названа и Канонска Посланица), из које је узето његових првих 16 канона.
Занимљиво је да проф. Јанакијев нашироко говори о савременој пракси у РПЦ (према којој , у принципу, не гаји нека лепа осећања), али је пропустио да помене да се на Светој Гори, као и Грчкој или Бугарској, барем у неким епархијама, савремена пракса прихватања римокатолика с фундаментално разликује од РПЦ и подразумева чин Светог Крштења, или бар св. Миропомазања. Ја лично могу да споменем конкретне људе из земаља западне Европе који су пришли Православној Цркви кроз Свето Крштење и Миропомазање. И у Руској Цркви се пракса према римокатолицима значајно променила од 15. века до сада, што можемо и документовати. Међутим, као што смо видели, то не значи да постоји контрадикција у учењу помесних Цркава на ништавост латинских тајинстава, већ да постоји разлика само у пракси (акривија или икономија) у прихватању римокатолика.
И сада су још јасније речи митрополита Серафима Пирејског о екуменским заблудама у којима “ неке црквене праксе које су специфичне и могу да имају привремени карактер су представљене као да су непроменљивог догматског карактера”.
На крају, зашто бисте Ви, господине професоре, који иначе много држите до саборности Цркве, остали ускраћени тога да Вам јасно укажем који је то Сабор јасно и категорично одбацио валидност крштења у латина и који наређује да се римокатолици примају Крштењем. Одговорићу Вам:
То је Сабор у Цариграду 1755. године, чије су одлуке потписала три источна патријарха – Кирил Константинопољски , Матеј Александријски и Партеније Јерусалимски, који одбацују папско крштење као јеретичко и неправилно.
И на крају, одговорићу Вам и на клевете којима сте бавећи се мојом личношћу покушали и да дискредитујете учење које браним. На тај начин желим да побијем сијасет неистина и бесмислених оптужби, које сте изнели зарад саморекламе и тиме и мене увукли да будем судеоник Вашег неморалног чина.
Дакле, позивам се на горе поменути текст „Кратка канонска појашњења“, где сте при првом помену мог имена одмах додали: „за којег тврде да је био протерани са Свете Горе.“ Ко тачно тврди ? Анонимни посетиоци сајтова? Ово је ваш висок критеријум истине?
За Вашу информацију, ја не само да нисам протеран са Свете Горе, него сам и даље члан Зографског манастирског савета. Мој долазак у Бугарску је добровољан, и канонски исправан, што можете видети у писму 107 / 29.9.2014, послатом од Његове Светости Патријарха Неофита , у којем се наводи да сам ја, одлуком манастирског савета (Прот. 6 / 09.12.2014 године, сабрат манастира Зограф , послат у метох овог манастира. Ово писмо Вам могу доставити , а можете га и сами потражити било од манастира Зограф, било у архиви Софијске митрополије.
Указујете и на то да сам дипломирао са „тројкама и четворкама“, но поново је истина нешто другачија. У ствари, магистрирао сам на Богословском факултету 2011. године са одличним успехом, као један од најбољих студената и накнадно сам добио златну медаљу. Диплома ми је из серија А-2010 СУ са бројем 203 164 и могу Вам је доставити ако желите да је погледате.
То су чињенице проф. Јанакијев и не иде Вам на част то што сте отишли тако далеко да поновљате неистине и измишљотине са форума, и пласирате их у јавност да би ме дискредитовали а тако и учење које са дубоком вером браним.
У једно можете бити сигурни, нема тих увреда и клевета које ће ме скренути са пута који сам, уз Божју помоћ, изабрао.
На самом крају , искрено се молим Господу Исусу Христу да Вас приведе на пут Своје Истине и спасења.
Jеросхимонах Димитрије Зографски, служашчи германског манастира „Свети Јован Рилски“
22. јул, 2016. године
Извор: bg-patriarshia.bg
Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“
Categories: Фељтон: Света ревност против екуменизма и папизма, Чланци
You must be logged in to post a comment.