Радован Гајић

Тешко је бити песник
у својој песми;
тешко је бити своја песма
на сопственим уснама;
тешко је када је магла
деценијама дебела, толико
да се чини да си остављен
од сопствених стихова;
тешко је када и даље
битка траје,
али нит се види нити чује;
тешко је, када је од крви Косова
мук по језику рода полегао, јер
опет неки уплашени Вук, који
у битку није ушао,
Косово туђину п/отписује;
тешко је када се само још
звекет речи последњег српског
Војводе бојним пољем чује,
Твојим стихом праћен,
барјактару Божних Срба.

Немам ја реч
којом бих Ти рекао: издржи!
Немаш Ти шта да издржиш.
Нико није издржао смрт тела
и остао телом жив.

Али има међу нама многих
који бише уморени како и Тебе
хоће да убију: смрћу
од које се живи даље.
Да нема међу нама бројних
који живе
после  телесних смрти својих
ми, ни један,
не бисмо живели.
Живео!
И у векове Те потомци славили,
међу онима који потомство имају.
У којих га нема нека их
мртви ђедови питају:
– Што издадосте?
Што се затријесте?

Не бој се и не брини,
до сад смо Те
Твојом песмом
на опасност опомињали;
од сад ћемо Те
Твојом песмом
да нејач охрабримо спомињати.
На вјеки вјекова!

У здравље Ти хашке смрти
песниче!
Песме која не пролази!
И у ову Лазареву суботу,
живео Радоване!

Categories: Књижевност

Ознаке:књижевност