Преузимамо из торонтских “Новина” запис Иване Ђорђевић настао поводом недавног састанка сестара Кола српских сестара „Краљица Александра“ са старешином храма Сабора српских светитеља у Мисисаги.
Пробудим се једног јутра сва у зноју. Скочим из кревета, тотално збуњена. Да ли је то био сан или траума доживљеног. Покушавам да се сетим… али ми је још увек све некако у магли. Сећања надолазе… толико су стварна као да није сан.
Улазим у полумрачну салу…делује да је из неког другог времена, препознајем амбијент. Много пута сам гледала људе који су у њој одржавали разне манифестације у исконској жељи да имају нешто своје – да имају свој ДОМ, људе око себе са којима ће разменити коју нашу реч, попити пићенце као у стара добра времена. Колико год је све у тој сали старомодно, не смета ни новим ни старим посетиоцима… није им битно – битно је само бити међу својима. Оставили су своја огњишта из разних разлога и сада су ту у том дому исто из разних разлога… али оно што их спаја је осећај припадности. Толико је разних говора, дијалеката, да то више нико и не примећује …а није ни битно, за њих. Генерације и генерације деце одрасло је уз сукње мајки, затим у друштву са младима, а потом у јурњави за својом децом… ту, на том поду- када би могао да исприча све приче… имало би шта да се чује!
Понела ме сећања па скренух са теме.
Дуж великог стола (покушавам да се одупрем осећају тајне вечере јер не желим да се сусретнем са Јудом ) са стране седе жене, једна уз другу, збијене не због недостатка простора, чини се да су преплашене и као да им је потребан тај додир жене, која је после толиких година постала сестра, потребан им је осећај припадности…
На челу стола седи он, делује као да њему тај осећај припадности не недостаје баш много. Види се да га столица помало жуља, додуше није ни чудо, одавно јој је рок употребе истекао – нема се за нове, (можда је требало донети фотељу из канцеларије). Некако му се и жури, а како и не би, пуно је посла а дани су све краћи. Треба гледати од чега се живи.
На почетку све има још неку форму звану разговор, међутим емоције су прејаке, а и очекивало се да ће експлодирати. Причају у глас њему, па онда једна другој, присећају се свих година у којима су дале себе у име тог ДОМА и за тај ДОМ. Те приче су јединствене, древне јер почињу од пре 74 година па трају до данас.
Преко пута мене седи бакица…ситна, повијена од вероватно свих могућих терета живота које има на плећима. Преко 80 година је нанизала, и више од 60 је ово њен центар света. Ћути све време, слуша, тешко дише. Гледам те њене уплашене очи и не могу да верујем – зар постоји још нешто, због чега човек “може” да се плаши у тим годинама?! Не може да издржи, тешко устаје и више јецајем поставља питања… њему.
Он прича, млатара папирима и доказима, неким аргументима које оне не разумеју иако су образоване жене. Не разумеју јер нико није помињао законе и хијерархију и како то треба или не треба када су давале своје време, свој новац…своје животе. И није им тешко због тога и не жале се због свог зноја који је ту остао… оне су то из срца и душе… жале се јер су протеране из свог ДОМА.
Нико у суштини и не улази у веродостојност доказа и закона, јер ако би кренуле и у ту причу ко зна докле би све отишло. Срамота их је да износе “прљав веш”, јер то је њихова друга кућа, а много тога оне знају.
Зато закон и не потежу. Оне су погођене као људска бића. Истеране су из своје куће, одузето им је право на давање, одузета им је сврха постојања…
Да, већина њих је већ у позним годинама, и тај ДОМ је оно где се осећају да постоје, да су важне, некоме потребне… деца јуре својим животима, унуци су већ порасли, сами брину о себи, неке су и без мужева…
Покушавам да останем неми посматрач, али ми не успева. Осећам да ми из дубине душе креће лавина емоција, да се буде сви они духови мојих предака који су ми пренели знања и искуства о томе како бити хумано биће.
Устајем, питам, буним се, јер ми све личи на неку фарсу, на већ виђено… али не желим да поверујем. Апсолутно не прихватам као могућност да се иста каубојска прича Дивљег Запада понавља.
Он се сада још више врпољи, (где не донесоше ту фотељу), с времена на време букти у лицу, црвен ко рак… и даље маше са тих десет страна папира као да је могуће у 10 страна оповргнути деценије нечијег рада.
И даље неуморно и са невиђеним жаром ове жене покушавају да допру до суштине. Причају шта су доживеле, правдају се а не знају више ни зашта се правдају… враћајући се увек на исто питање:
“Шта су скривиле и где су погрешиле?”
“Како то да после толиких година не ваљају?
Он даје закључке, предлоге, држи завршну реч, … немам утисак да га све то погађа… сем фотеље коју није понео са собом. Он жури јер има важнија посла.
Стојим тотално збуњена. Он је, испричао своју унапред припремљену причу и отишао својим путем. Прилазе жене и даље не верујући да неко може да буде тако недодирљив и безобзиран.
Седам у кола. Мука ми је. Желудац ме боли, дође ми да вриштим од немоћи.
Питам се:
Шта је то важније од људског достојанства? Од људске душе која пати?
Шта је важније од тих уплашених очију жена којима одузимаш оно што их одржава да имају разлог да крену у нови дан после свега што су деценијама давале, искрен , од срца?
Шта је важније?
Модернизам!!! Рече он и оде.
Да ли је ово заиста један ружан сан, овако нешто не би требало бити стварност.
Не могу да верујем, да се нико неће пробудити и запитати – зашто уништавамо све што је Старо, од чега смо потекли, што нас је учило, штитило, издигло, чега се то МИ стидимо? Питам се да ли смо узалудно читала све те књиге о старим цивилизацијама које су биле узор многима, где се старост и мудрост биле поштоване.
… и даље верујем у то да правда мора победити, ма колико нас то коштало.
Патетично вам звучи, зар не? Не драги моји, није то патетика – то је оно што чучи дубоко у нама, само што је код неких листа приоритета побркана, јер није лако живети и бити свој. Није лако признати грешку. За то треба… ВЕЛИКА ХРАБРОСТ.
Питате се о којој грешци говорим и у име кога говорим?
Ко су ОНЕ и ко је он?
Која је грешка – то што су неки заборавили на људско достојанство и на то да повремено свако од нас мора да се погледа у огледало и призна, макар самом себи, истину… а тек онда шта му је интерес. Појединци не схватају да немамо право да вређамо ничији интелект…јер све се види и све је јасно… а како ће ко да одреагује и шта ће да ради…то је на души свакога, само зависи колико ко може да понесе…
ОНЕ су метафора…исто као он.
Нихова имена, у целој причи, нису битна.
Битно је да неки верују да се мора живети са Вером, поштено и достојанствено, и да треба давати не очекујући нешто заузврат.
А неки верују, да им фотеље дају за право, да машу папирима, лупају руком о сто и да одлуке доносе само у своју корист. Народ!? Шта то беше…
Ивана Ђорђевић
Categories: Бела Књига, после Сабора, Чланци
You must be logged in to post a comment.