Хришћанска прича: Пашина смрт

Пише: Радован Гајић

 

Радован ГајићУместо посвете:

Да би се променио човек мало су векови, мало су миленијуми; потребно је цело једно човечанство да би се човек заиста променио; зато и дочекасмо Сина са вером и чувамо Га са вером; зато, после толиких збивања у тако мало времена, међу људима, још увек, ничег новог поштовани Николаје Семјоновичу Љескове.

 

Не бих ја ово причала да није истина. Мени је скоро деведесет и друга. Друго је питање што се ја држим као да ми је осамдесет и пет. Ипак, није мени ни до измишљотина ни до лажи. Све се баш тако десило како ћу ти описати.

Свети Јоаким и Ана

Богородитељи Јоаким и Ана – пример праведног живота у браку

Често се оно појављивало, али ја нисам никада умела да разберем шта је то. Некако, кроз сав мој живот, и наш; мој са мојим починулим Павлом, а провели смо седамесет и пет година заједно, кроз све те године оно је увек било ту. Ма, никад ми није било јасно шта је то. Ми смо верујући, били и остали. Знам ја да он и сада отуд верује, баш како ја, овде, држим исту нашу веру у једног јединог Бога. Без обзира на злочин који му је почињен, он верује. Злочин је починио људски створ, није га починио ни човек нити Господ. Човек је човек, такав и настоји да увек буде човек, а Господ је милосрдан и не чини такве ствари ни људским створовима. Господ ће само на Суду затворити срце. Неће на том суду бити ни питања ни одговора, ни оптужнице ни одбране; нити ће вредети икаква молитва за помиловање. Ко се није молио, и није Бога поштовао, све ће му бити џабе. Зна се шта си урадио, и зна ти се и казна; знаш је и сам. Јер, све ће бити сваком само по делима. Судиће се сваком само како је ко заслужио. Људски створ је скотан, и само о накоту и брине. Отуда је људски створ јако практичан, нема времена за ситнице. Тако уче старци, тако уче они који су то видели, пророци наши; тако смо ми старином учени. Али сада, више нема старине, нема ни учења. Сада, тако заповедају, мора да буде како заповеда онај који има чин, униформу, мантију. Не слуша се ни старина ни мудрост, него костим, одећа. Ех, погибељно неко време.

Кажем ти, оно је ту било увек. И када дође оно време, да ће мој почивши Павле оставити своје овоземаљско тело, било је и то, оно, ту. Нисам га тада још ни видела ни знала, али некако, као да сам га чула да ми говори. Па, као оно ми каже:

– Ето, види колико већ болује и добро је стар, а још му ниси позвала свештеника да се помоли над њим, за оздрављење његово.

 

И ја учиним како ми је глас казао. Позвала сам нашег проту и он се одазвао, и ако је напоменуо да има неких важних обавеза, некакав састанак са свештеницима и Владиком. Важан је наш прота и он воли да се то увек напомене, а ако неће нико други, он то не може да издржи, па мора сам о себи. Ја сам исказала захвалност и замолила разумевање за мог Павла, који је сав живот провео у тихој молитви. Нема молитве коју мој Павле није знао. И боље од многих свештеника и  боље од самог проте, али сачувај Боже да би он то икада рекао или истакао. Ако бих ја кад год рекла:

Молитвеник– Е мој Паша – тако сам га од милоште звала – па, ти то боље знаш од њих – он ми никада не би дао за право. Само би ми рекао:

– Остави се жене натицања било чијег у било чему. Тако се и насрће на Господа, када увек један хоће, и жели, да докаже да је бољи пред Богом од другога.

 

Могао си сатима да гледаш како се Павлу помичу усне и да читаш сваку са њих. И у болесничкој постељи све је било исто, само је молио. Иако је био изгубио моћ говора и када је био сав укочен, непокретних удова, ништа није било другачије. Усне су му се стално безгласно померале. Лако си могао да разбереш када казује коју молитву и када је у ком делу Свете Литургије, ако си ти то знао. И дошао је прота. Када је видео мога Павла у оноликој немоћи некако се као изненадио. И шапну ми у дневној соби док се прпремао:

– Добро си урадила, сестро, ово и јесте за попа.

 

Нисам баш то схватила, јер шта је то што није за попа. И када то човек не може или не треба да позове попа? Па, и ако ће лекари да помогну, није греде да се поп помоли за верујућег. Али нисам ништа питала. Приредио се прота како треба, ушли смо код Павла и прота је пребацио епитрахиљ преко Пашине главе. И читао је. Али читао је чудно тихо и за моје године неразговетно брзо. Био је ту и онај што га је довезао, да ђаконише, ма, и на њему сам видела да не може да прати проту. Говорио је прота, сачувај Боже, више је мрмљао. Пратила сам, али нисам ни на трен чула, у нашој молитви за оздрављење, оне познате, снажне речи:

– Удове и зглобове силом бесмртне твари Твоје окрепи и, Ти једина сило, оздрави тело оболело.

 

Ништа од тога не би изговорено. Али сам била сигурна да мој Паша и те како помно прати шта прота казује и да све разбира. Али он, јадан, само се презнојавао и бечио. Као да је нешто хтео да каже. Ширио је очи и гутао неке невидљиве кнедле, на шта прота није обраћао пажњу, само је молио своје. А чух на трен да прота изговори:

– И сатвори му вјечнују памјат.

 

Али то је било тако брзо, као да није ни било, и ја помислих у себи, грешна ми душа, да то мој страх већ види и чује што тек треба да дође. Тако се то заврши а ја, брже боље, узмем пешкир да обришем мог Пашу који се сав био ознојио као у неком избезумљењу. Затим сам имала да испратим проту. Журили су, и он и тај што га је возио, и нису имали времена ни за кафа или ракијицу, или за обоје. Одлазећи, пошто је, уз радосни осмех, поспремио мој прилог у свој џеп, прота ми тихо рече:

Confession– Ех, штета што мученик не може да говори ни да се помиче. Нешто га изгледа баш јако мучи, баш би му требала исповед. У оваквом стању сваки покушај да га исповедим био би страшно мучење. Али добар је Бог, молићемо се.

 

Кад је прота отишао ја сам се јако забринула. Почела сам да премишљам и премећем око тог некаквог греха Пашиног, Боже ме сачувај. Пропитивала сам себе шта би то мог доброг драгог Пашу могло толико да намучи. Шта је могло душу да му толико потресе, а да ја о томе ништа не знам, кад није било тога што нисмо поделили? Добро сам се насикирала кад се, тек тада, оно јави:

– Не слушај злог попа.

 

Помислих да то хоће ђаво да ме, у часу слабости, поткупи, па се прекрстих и љутито рекох:

– Ко си ти? Одлази!

 

Али оно ми сада мирно рече:

– Не бој се. Господње сам ја. Дошло сам да обавим своје, по послању од Бога, али ме поп спречио.

– Шта то причаш? – питала сам, а оно ми одговори:

– Ја сам Чудо, и требало је да поп ту очита оболелом молитву за оздрављење, и да онда ја дејствујем, и да оболели дође себи и затражи исповест, па, пошто се исповедио, да мирно умре. Али поп му је очитао за покој душе. Шта сам ја ту могло? Није било молитве да ме њоме призовне.

– Еј, куку мени, па како ће сада мој Паша? – завапим ја – Шта ће неисповиђен? Сад ћу да зовнем попа, одмах да дође назад! И да… – али ми оно благо рече:

– Не вреди ти жено. Шта ћеш му рећи? Видиш ли да ме и ти једва назиреш. Он не верује у мене. А ко не верује у мене његова је и вера у Бога сумњива. Не брини за свога Павла. Све Господ зна. Павле је сада непотребно уплашен, јер зна за страх Господњи. То ће Бог са оне стране поправити. Ништа није на Павловој души него на поповој. Ноћас, бди само са Павлом, јер сутра нема јутра за њега.

 

лествица

 

Шта сам могла сем да збуњено послушам. Пробдила сам сву ноћ поред мог Паше бришући му воду са чела и лица. Није то био зној него сама нека вода, колико се јадан упињао. Једанаест сам великих пешкира на њему све натопила.  Пред зору савлада ме умор. Ма, само сам на трен склопила очи, тргнем се и отворим их, кад, видим мој Паша затворио очи и нема даха из њега. Лице му мирно, опуштено. Схватим да је оно Чудо било у праву. Ето, тако се упокојио мој Паша у деведесет и седмој својој години. Умре са злочином који му је почињен од онога од кога се никад не би надао. Сада је то у Божијим рукама, од сад па до века.

 

 

Orthodox cemetaryИ да ти додам. Према свему сам ја овом била сумњичава. Сумњала сам да се то десило у стварности. Све сам себи некако пребацивала да су то мени моја туга и старост учиниле. Хоће њих две, када се удруже, многу пометњу човеку да направе. Али онда се десило, на гробљу, баш ту недалеко од још отвореног Пашиног гроба, да се ја нађох на трен леђима у леђа окренута нашој протиници. Није ме видела, није схватила да сам јој толико близу. И тада чујем њу како говори, оним својим двема познаницама, и каже им:

– Ма, пустите молим вас, мој је Цибе најбољи прота. Ето, Павловица га је позвала да јој очита мужу за оздрављење, али видео је он одмах да ту нема помоћи. И очитао му је одмах за покој душе. И да видите, пре јутра човек се упокојио. Ето колико је мој Цибе паметан прота.

 

Када сам то чула ноге су ми се пресекле. Поклецнула сам, али су ме придржали те нисам пала. Мало сам се стресла, па дођем себи. Шта ћу? Схватим јасно и чисто да Чудо Господње није било моје привиђење.

 

исповест 2Тако ми је, старица, све то испричала пошто смо остали сами и сви се, са четрдестдневне даће, већ разишли. Саветовала ми је да будем опрезан са тим свештеником, јер – „није јасно којим силама такав прота служи“ – рекла је на крају. Али знаш како је са нашим старицама, мој драги Семјоновичу. Прво, оне су данас ретке, а друго, са толико година свашта су претуриле и свакакву промену виделе, да им није баш одмах за поверовати. А треба, треба старицама и старцима веровти више него младим и надобудним или старим и амбициозним поповима који, ни једни ни други, ништа нису научили, али зато све знају. И тешко бих ја, ипак, поверовао у причу старице да ми се пре неки дан није догодило оно што се догодило и  због чега сада ово и бележим.

 

Седећи међу бројнима, окупљеним у кућици око нашег владике, када су га оно заокупили јади баш због несавесних свештеника његове епархије, осетих нешто, ту иза себе, ту у ћошку собе. Уочих да „то“ не жели да се показује, па упитах:

– Ко си ти?

 

Чух одговор за који сам знао да је само мени дат, само оном мом унутрашњем уху које свако од нас има:

Анђео Чувар– Нисам ја „ко?“, ја сам „шта?“.

– Па, шта си? – рекао сам и добио одговор:

– Ја сам Чудо, Чудо Господње.

– Изађи да те видим – скоро да сам наредио, али оно одговори:

– Нико мене није видео, па нећеш ни ти.

– Па, како да знам да јеси? – посумњао сам.

– Лако. Где сам ја ту догађаји добијају невероватне обрте само вољом Господњом – одговарало је спремно.

– Зато си и овде дошло? – питао сам.

– А не! Вараш се. Дошло сам да сретнем проту који ми не даде да урадим што ме Бог послао да учиним болесном Павлу на умору, па да оздрави, барем пред смрт. И да се, такав, при чистој свести и савести својој, исповеди. Да буде како је оболели желео. Требало је да ме прота види, а не ти. Али ти си сео на столицу спремљену за њега.

– Па, је ли он ту? Срете ли тог проту? – питао сам, погледајући уоколо на кога ли, од присутних свештеника, оно мисли.

– Не дође – одговори оно – Заклонио се. Опет ме превари издајом. Али нека га. Зачудиће се он мени, макар и са оне стране живота. Па, рекох ти, ја сам Чудо.

– Па, што си баш сад дошло да га потражиш? – питао сам и не мислећи да ћу добити одговор јер ми се тај глас већ некако тајенствено губио и као из сна нестајао, али добио сам одговор:

– Ех, дошло сам само да подсетим проту да сам било и тамо у оној давној зимској ноћи када је рођен. Баш као што сам увек ту где год се нова беба рађа.

– Какве то сад има везе? – питао сам прилично загонетнут претходним одговором.

– Има и те како. Када год је живот другога у моћи човека над њиме, тај који хоће да суди треба увек само да се сети себе ко је и какав је био кад је рођен – одговорило је Чудо.

– Што то? – излете ми питање.

– Само тако сваки ће се тај сетити своје изворне немоћи и ништавила, али и свих који су му помогли да се учовечи и да постане богоугодник какав јесте. А сетиће се и оних који су учинили да се узгорди и да поверује да он има силу да било коме суди. Спомени се увек свога рођења и прве патње оне која те је подарила овом свету. И мене које сам, послањем од Бога, помогло.

 

Тако рече и нестаде, мој Семјоновичу, као да га није ни било. Као да се само причинило. А било је, Чудо. Мислим да и ти то знаш драги Семјоновичу.

 

И као и старица што је знала, и сам некако, из вере своје знам да је оно ту увек. Чудо Господње. Мота се, Чудо, око овога или онога. Можда и око баш тебе који ово читаш. Зато, припази. И слави увек Онога који га је послао и кад Чудо не видиш. Слави никога, посебно не ни једног човека, шта год да му је униформа, шта год да је ком човеку чин; увек слави само Бога јединог.

Sveta Trojica

Слава Ти Боже за све! Амин.



Categories: Чланци

Ознаке: