О основном проблему у Српској Православној Цркви данас
Цитати римо-католичке догматике (опрез за Православне)
“(Римски) папа је божанствени човек и људски Бог. Стога нико не може да суди њему, или о њему. Папа има божанску власт, и његова власт је неограничена. Њему је на земљи могуће исто оно, што је на небесима могуће Богу. Оно што је учинио папа, исто као да је учинио Бог. Његове заповести треба испуњавати као заповести Божије. Само Бог је налик папи; папа заповеда небеским и земаљским створењима. Папа је у свету исто што је у свету Бог, или што је душа у телу. Папина власт је изнад сваке створене власти, јер се она на одређени начин простире на небеске, земаљске и адске предмете, како би се на њему оправдале речи Светог Писма: све си потчинио под ноге његове. Папиној власти и вољи предато је све, и нико и ништа не може да му се супротстави. Ако би папа повео за собом у ад милионе људи, нико од њих не би имао права да га упита: оче свети, зашто то чиниш?
Папа је непогрешив, као Бог, и може да чини све што чини Бог.
Воља Божија, па сходно томе и воља папе, који је намесник Божији, свуда има врховну власт. Он се опасује са два мача – то јест влада над духовним и светским: над патријарсима и епископима, на царевима и краљевима. Сви људи на свету су његови поданици. Он је све, изнад свега, и у себи садржи све. Што он хвали или куди, то су сви дужни да хвале или куде.
Папа може да измени природу ствари, да ни из чега начини нешто. Он има власт да од неистине начини истину. Он има власт да против истине, без истине и насупрот истини чини све што је њему угодно. Он може да приговара против апостола и против заповести које су предали апостоли. Он има власт да исправља све што сматра за потребно у Новом Завету, може да измени и саме Свете Тајне које је установио Исус Христос. Он има такву силу на небесима, да може умрле да узводи међу свете, кога пожели, чак и насупрот свим туђим убеђивањима, и упркос свим кардиналима и епископима који би помислили да се томе успротиве.
Папа има власт над чистилиштем и адом. Он је Владика васељене. Својом неограниченом влашћу он све чини једино по сопственој вољи. Може да чини чак и више него што је нама или њему познато. Сумњати у његову моћ – то је богохуљење. Његова власт је виша и свеобухватнија од власти свих светих и анђела. Нико нема права чак ни у мислима да узнегодује против његовог мишљења или суда.
Папина власт нема мере ни границе. Ко пориче врховну власт и поглаварство папе, тај греши против Духа Светога, раздељује Христа и јеретик је. Само папи је дата власт да одузима било шта од било кога и даје другоме. Папа има власт да одузима и даје царства, краљевства, кнежевине и сваки посед. Своју власт папа добија директно од Бога, а цареви и краљеви од папе.
Папа је намесник Бога и ко то пориче лажов је. Папа је заменик Бога над добрим и злим анђелима; оно што се чини влашћу папе, чини се влашћу Бога.
Ко се не повинује папи, тај се не повинује Богу. Све што чини папа Богу је угодно.
Папи не може да суди нико, јер је речено: духован све испитује, а њега самог нико не испитује. Његова власт се простире на небеско, земаљско и адско. Он је подобије Христа, у његовом телу живи Дух Свети.
Папа је господар свих, цар над царевима и узрок свих узрока.
Папа је женик и глава Васељенске Цркве. Папа не може да буде у заблуди, он је – свемогућ, у њему је сва пуноћа власти. Он је изнад апостола Павла, јер по своме призвању стоји покрај апостола Петра. Стога он може да приговара против посланица апостола Павла и да издаје заповести противне његовим посланицама.
Оптуживати папу значи грешити против Духа Светога, што се неће опростити ни у овом, ни у будућем веку.
Тројна круна папе означава његову тројну власт: над анђелима на небесима, над људима на земљи и над демонима у аду.
Бог је папиној власти препустио све законе, а сам папа је изнад свих закона.
Ако би папа изрекао мишљење против суда Божијег, онда суд Божији треба да буде исправљен и измењен.
Папа је светлост вере и одсјај истине.
Папа је све над свима и може све.“
Завршени Цитати римо-католичке догматике
Ово је дословно одлука Првог Ватиканског концила, донета за време римског папе Пија IX 1870. године! Не у нека далека времена средњег века, него тек у прошлом веку, пре око сто година!
Знају ли за такву одлуку сви православни хришћани? Да ли за њен текст у целини знају чак и сами римокатолици?
Тешко! Јер савест и здрав природни осећај поштеног човека не могу да се помире са тако богохулним «догматом», који смртном човеку, ма колико он високо стајао на лествици црквене јерархије, приписује оно што је својствено само Богу!
А ако знају, онда тиме доказују своју безочност и беспринципијелност, јер такву «цркву», која је допустила проглашење таквог «догмата, признају за благодатну Христову Цркву у чијем се крилу може добити вечно спасење.
Ова богохулна одлука остаје на снази и дан данас, будући да ниједним другим актом није стављена ван снаге, мада је сасвим недавно заседао Други Ватикански концил (1962) који је имао власт да то учини.
Јасно је и због чега – јер би укидање такве одлуке значило у корену поткопати свој престиж у очима читавог света и уништити вековни духовни темељ на коме је била подигнута та латинска «црква», која се формално одвојила од светог Православља 1054. године, и то управо због лажног учења о првенству и непогрешивости римског папе као тобожњег «намесника Христовог».
О томе да ова одлука и даље остаје на снази посебно јасно и упечатљиво сведочи служебник на црквенословенском језику који је недавно издат у Риму, где међу додацима за руковођење свештенику налазимо и следећи текст многољетствија римском папи, који треба да се возглашава приликом богослужења: Цитат римо-католичке догматике (опрез за Православне)
„Спокојан и миран живот, здравље и спасење, и у свему добар труд подај Господе најсветијем, најблаженијем васељенском Архијереју и Оцу нашем (име), пастиру пастира, непоколебљивом камену и утврђењу вере и побожности, кључару Царства Небеског, епископу Богоспасаваног великог града Старог Рима, папи и патријарху целе васељене, наследнику светог и свехвалног првоврховног апостола Петра и намеснику на земљи Господа нашег Исуса Христа, и сачувај га на многаја љета.“
Завршен Цитат римо-католичке догматике
Но ево, без обзира на све то – потпуно игноришући овај заиста на небо вапијући основни и главни лажни догмат папизма, који буквално обоготворује римског папу, чак му даје право да по сопственом нахођењу преиначује Богооткривено Свето Писмо Новог Завета и да проглашава нове догмате за које древна Црква није знала – Константинопољска патријаршија је данас фактички већ ступила у молитвено општење са од Православља одвојеним папизмом. На тај начин, нова «Унија» са Римом већ је закључена, о чему нам саопштава и светска штампа.
Зар то није одступање од Православља? И куда даље ићи?
Довољно је овлаш се упознати са новим «исповедањем вере» које тек што је одобрено од стране Константинопољске патријаршије, па да се човек у то увери!
Но, и поред тога, они што су се удаљили од наше Руске Православне Заграничне Цркве – која је себи од самог почетка поставила задатак да чистоту Православља чува неизмењивом, не обазирући се ни на какве лукаве утицаје времена, и да буде непомирљива према непријатељима Христовим који у последње време тако упорно и жестоко нападају истинску Цркву – усуђују се да нас оптужују због тога што се тобоже одвајамо од «Васељенске Цркве» и прекидамо општење са њом!
Константинопољска патријаршија и сви они који јој се потчињавају и одржавају општење са њом, без обзира на одлучне кораке које је она учинила у одступању од Православља, никако не чине Васељенску Христову Цркву, на општење са којом сви православни хришћани треба да се поносе.
Глава Васељенске Цркве је Сам Христос (а никако не римски папа), њени благовесници и стубови су свети апостоли, велики васељенски учитељи и светитељи – Оци Цркве и сви истински подвижници православно-хришћанске вере и побожности које поштујемо као свете угоднике Божије – од њих се не одвајамо и општење са њима не прекидамо, него им се, напротив, клањамо, и молитвено их поштујемо.
А на земљи у састав Васељенске Цркве не улазе они што се само на речима називају «православнима», него они који заиста свето и ненарушиво чувају Свето Апостолско и Отачко Православље, не иду «у корак» са богоодступничким временом и не чине уступке богоборцима и непријатељима Христовим. То су – епископи који право управљају Речју Истине Христове, презвитери и ђакони који су у свему послушни својим верним епископима, и верни хришћани који живе по јеванђелским заповестима, чувајући правила свете Цркве.
Ето шта је Васељенска Црква!
Са том Васељенском Црквом ми не прекидамо општење и не мислимо да га прекинемо, јер нам је оно драгоценије од свега земаљског! А са непријатељима Христовим, са богоодступницима и богохулницима нећемо да идемо. Ми можемо само да их позовемо да се обрате на пут истине – исконски двехиљадегодишњи пут истинске Христове Цркве – а не да сервилно и улизички идемо у корак са њима по стазама овога света који у злу лежи, по науци света, а не по Христу. «Ми смо дужни да служимо не времену, него Богу» –овај велики завет стуба и оца Православља, светог Атанасија Великог заборављају савремени патријарси и они који су са њима. Али ми нећемо да га заборавимо!
Архиепископ Аверкий (Таушев)
С какой “вселенской церковью” учат нас объединяться?
Духовные основы папизма
“Папа (Римский) есть божественный человек и человеческий Бог. Посему никто не может судить его, или о нем. Папа имеет божескую власть, и власть его неограниченна. Ему возможно на земле то же самое, что на небесах Богу. Что сделано папою, то все равно что сделано Богом. Заповеди его должно исполнять, как заповеди Божии. Только один Бог подобен папе; папа повелевает небесными и земными вещами. Папа в мiре то же, что Бог в мiре или что душа в теле. Власть папы выше всякой сотворенной власти, ибо она некоторым образом распространяется на предметы небесные, земные и преисподние, да оправдываются в нем слова Писания: “вся покорил еси под нозе его”. Во власть и волю папы отдано все, и никто и ничто не может ему противиться. Если бы папа увлек за собою в ад миллионы людей, то никто бы из них не имел права спросить его: отец святой, зачем ты это делаешь?
Папа непогрешим, как Бог, и может делать все, что Бог делает.
Воля Бога, а следовательно и папы, который есть наместник Бога, — имеет верховную власть повсюду. Он опоясан двумя мечами, то есть властвует над духовными и мiрскими: над патриархами и епископами, над императорами и королями. Все люди на свете — его подданные. Он — все, выше всего и содержит в себе все. Что он хвалит или порицает, то должны все хвалить или порицать.
Папа может изменить природу вещей, делать из ничего что-либо. Он властен из неправды сотворить правду, властен против правды, без правды и вопреки правде делать все, что ему угодно. Он может возражать против Апостолов и против заповедей, преданных Апостолами. Он властен исправлять все, что признает нужным, в Новом Завете, может изменять самые Таинства, установленные Иисусом Христом. Он имеет такую силу на небесах, что и умерших людей властен возводить в Святые, кого захочет, даже против всех посторонних убеждений и вопреки всем кардиналам и епископам, которые вздумали бы тому противиться.
Папа имеет власть над чистилищем и адом. Он — Владыка вселенной. Неограниченною своею властью он делает все единственно по своему произволу, может делать даже более, чем нам или ему известно.
Сомневаться в его могуществе — святотатство. Власть его выше и обширнее власти всех святых и ангелов. Никто не имеет права даже мысленно протестовать против его приговора или суда.
Власть папы не имеет меры и пределов. Кто отрицает верховную власть и главенство папы, тот грешит против Святого Духа, разделяет Христа и есть еретик. Только папе предоставлена власть отнимать что бы то ни было у кого бы то ни было и отдавать другому. Папа имеет власть отнимать и раздавать империи, королевства, княжества и всякое имущество. Власть свою папа получает прямо от Бога, а императоры и короли от папы.
Папа есть наместник Бога, и кто отрицает это, тот лжец. Папа есть вместоправитель Бога над добрыми и злыми ангелами; что совершается властью папы, то совершается властью Бога.
Кто не повинуется папе, тот не повинуется Богу. Все, что папа делает, угодно Богу.
Папу не может судить никто, потому что сказано: “духовный востязует вся, а сам той ни от единого востязуется”. Власть его распространяется на небесное, земное и преисподнее. Он есть подобие Христа, и в теле его живет Святой Дух.Папа есть государь всех, царь царей и причина всех причин.
Папа есть жених и глава Вселенской Церкви. Папа не может заблуждаться, он — всемогущ, в нем вся полнота власти. Он выше апостола Павла, ибо по призванию своему стоит наравне с апостолом Петром. Он может поэтому возражать против посланий апостола Павла и отдавать приказания, противоположные его посланиям.
Обвинять папу все равно, что грешить против Духа Святого, что не прощается ни в сем веке, ни в грядущем.
Тройственная корона папы означает тройственность его власти: над ангелами на небесах, над людьми на земле и над бесами в аду.
Бог предоставил во власть папы все законы, а сам папа выше всех законов.
Если папа изрек приговор против Суда Божия, то Суд Божий должен быть исправлен и изменен.
Папа – Свет веры и отражение Истины.
Папа есть все над всем и может все.“
Таково дословное постановление Первого Ватиканского Собора, сделанное при римском папе Пии IX-ом в 1870 году! Не в какие-либо отдаленные времена средневековья, а всего лишь в прошлом веке — около ста лет тому назад!
Знают ли о таком постановлении все православные христиане? Знают ли полный текст его даже сами римо-католики?
Едва ли! Ибо совесть и здоровое нравственное чувство честного человека не могут мириться с таким кощунственным “догматом”, приписывающим смертному человеку, сколь бы ни высоко стоял он на лестнице церковной иерархии, свойства, могущие принадлежать одному только Богу!
А если знают, то этим доказывают свою нечестивость и безпринципность, признавая такую “церковь”, допустившую провозглашение такого “догмата”, благодатной Христовой Церковью, в лоне которой можно получить вечное спасение.
Это кощунственное постановление остается в силе и до сего времени, ибо оно никаким другим актом не было объявлено лишенным силы и значения, хотя и заседал совсем недавно полномочный для этого Второй Ватиканский собор (1962г).
И это понятно, потому что отменить такое постановление – значило бы в корне подорвать свой престиж в глазах всего мира и уничтожить вековой духовный фундамент, на котором была воздвигнута эта латинская “церковь”, отделившаяся от святого Православия формально в 1054 г., именно вследствие утвердившегося в ней уже тогда ложного учения о главенстве и непогрешимости папы римского, как мнимого “наместника Христова”.
В том, что это постановление продолжает оставаться в силе, особенно ярко и выразительно свидетельствует изданный недавно в Риме служебник на церковнославянском языке, где среди приложений, в руководство служащему священнику, мы находим такой потрясающий текст многолетия, которое должно возглашаться при Богослужении папе римскому:
“Благоденственное и мирное житие, здравие же и спасение, и во всем благое поспешенне подаждь, Господи, святейшему, блаженнейшему вселенскому Архиерею и Отцу нашему, имярек, пастырю пастырей, незыблемому каменю и утверждению веры и благочестия, ключарю Царствия Небесного, епископу Богоспасаемого великого града ветхого Рима, папе и патриарху всея вселенныя, преемнику святого и всехвального первоверхавного апостола Петра, и на земле наместнику Господа нашего Иисуса Христа, и сохрани его на многая лета.”
И вот, несмотря на все это, Константинопольская патриархия в наши дни, совершенно игнорируя этот поистине к небу вопиющий основной и главный лжедогмат папизма, буквально обожествляющий римского папу и дающий ему право даже переделывать, по своему собственному усмотрению, Богооткровенное Священное Писание Нового Завета, и провозглашать новые догматы, которых не знала древняя Церковь, фактически уже вступила в молитвенное общение с отступившим от Православия папизмом. Новая “уния”, таким образом, с Римом уже заключена, о чем то и дело сообщает нам мировая пресса.
Разве это не отступление от Православия? Куда же идти дальше?
Достаточно бегло ознакомиться с новым “исповеданием веры”, которое только что было одобрено Константинопольской патриархией, дабы в этом убедиться!
И несмотря на все это, те, кто откололись от нашей Русской Православной Церкви Заграницей, с самого начала поставившей себе задачей хранить неизменной чистоту Православия, невзирая ни на какие лукавьте веяния времени, и непримиримость к врагам Христовым, столь упорно и жестоко борющимся в последнее время с истинной Церковью, — берут на себя смелость осуждать нас за то, что мы якобы отделяемся от “Вселенской Церкви”, раздираем общение с ней!
Константинопольская патриархия и все те, кто подчиняются ей и поддерживают с ней общение, несмотря на совершенные ею решительные шаги к отступлению от Православия, отнюдь не составляют вселенской Христовой Церкви, дорожить своим общением с которой должны все православные христиане.
Глава вселенской Церкви – сам Христос (а отнюдь не папа римский!), благовестники и столпы Ея Святые Апостолы, великие вселенские учители и святители — Отцы Церкви и все истинные подвижники православно-христианской веры и благочестия, почитаемые нами в сонме святых угодников Божиих — от них мы не отделяемся и общения с ними не порываем, а напротив — пред ними благоговеем и их молитвенно почитаем.
А на земле в состав вселенской Церкви входят не те, кто только на словах называют себя “православными”, а те, кто действительно свято и нерушимо хранят Святое Апостольское и Отеческое Православие, не “шагая в ногу” с богоотступническим временем и не делая уступок богоборцам и врагам Христовым. Это — епископы, правоправящие слово Христовой Истины, пресвитеры и диаконы, во всем послушные своим верным епископам, и миряне, живущие по заповедям евангельским и хранящие уставы св. Церкви.
Вот что такое Вселенская Церковь!
И с этой вселенской Церковью мы не порываем и не думаем порывать общения, ибо дорожим им превыше всего земного! А с врагами Христовыми, богоотступниками и кощунниками нам не по пути. Мы можем только призывать их к обращению на путь истины — исконный двухтысячелетний путь истинной Христовой Церкви, — а не угодливо и подобострастно идти с ними в ногу по стезям мiра сего, по зле лежащего, по стихиям мipa, а не по Христу (Кол. 2,8). “Мы должны служить не времени, а Богу” — этот великий завет столпа и отца Православия св. Афанасия Великого забыт современными патриархами и иже с ними. Но мы не хотим забывать его!
Categories: Свето Предање
You must be logged in to post a comment.