Беседа Синише Ковачевића на прослави 35 година Српске националне академије

Познати српски драмски писац Синиша Ковачевић био је ових дана почасни гост Српске националне академије из Торонта поводом обележавања 35 година рада ове институције. У недељу, 11. децембра, на торонтском Универзитету, где је организована централна прослава, Ковачевић је одржао своју поздравну беседу коју пренесимо у целости.

Даме и господо, драги пријатељи

Најпре, заиста ми је велико задовољство што стојим пред вама вечерас, са немалом дозом узбуђења и треме. Колики значај придајем нашем сусрету говори и чинењица да нисам од оних који радо и са радошћу улазе у авион. Свако летење за мене није сусрет са слободом и пространствима, већ сусрет са страхом и нелагодом. Мокрих дланова сам дошао до вас, влажних дланова ћу се и вратитити кући. Честитам вам јубилеј, који сведочи о томе, да када је снажна идеја која нас везује и спаја, онда је и трајање обезбеђено.

Од стране љубазних домаћина који су ме позвали, речено ми је да треба да говорим о значају културе и очувању идентитета. Ништа лакше. За Италијана, Ирца, Пољака. Обично матица брине о дијаспори, трудећи се и помажући да ова не заборави порекло, језик, емоционални и наративни модел, традицију, фолклор, културни и социјални образац краја из кога се дошло у нови простор, са намером да од њега, за себе и децу правимо нову Отаџбину. Или да се у случају непремостивих таласа носталгије, вратимо кући.

Дакле, драги пријатељи, стојим пред вама да вам говорим о једном парадоксу, правници би користећи латински цитат рекли contraditio in adjecto. Срби ће свој културни модел, самим тим и идентитет, бојим се, сачувати само у дијаспори. Ви сте, драги пријатељи, та сламка спаса.

Отаџбина, стари крај, како су то донедавно говорили наши преци, изложена је немилосрдној варваризацији. На културу, менталитет, просветни модел стар више од два века, националну припадност, здружено, рафалима, пуцају креатори нових наставних планова и програма у којим више нема Јакшићеве „Отаџбине“, Змајевих „Светлих гробова“, нема Његоша и нема Дучића, нема Шантића ни Десанке Максимовић, програма у којима је Гаврило Принцип терориста а не тираноубица. Тај идентитетски и културни простор грађен читав један миленијум, нападају силиконске проститутке, еуфемистички назване старлете, из ријалити програма, њихови мушки пандани, који ће у ударним терминима, на телевизијама са националном фреквенцијом, слагати псовку на псовку, примитивизам на простаклук, простаклук на одвратност, укључујући незамисливу вербалну и физичку агресију, зачињену бруталним пијанствима пуних излучевина и секса.

И управо ти људи сада су, о tempora o mores, звезде на октобарском сајму књига у Београду, док песници из читанки, сакривени иза својих књига штампаних у, нећете веровати, неколико стотина примерака, незапажено вире иза своје лектире. За то време се десетине адолесцената, наших синова и кћери, тиска око криминалаца, старлете, блогерке или ријалити звезде, пресрећни ако добију тај злата вредан аутограм. Ршумовићу је једно дете тражило да му се потпише десет пута. Зашто десет аутограма, питао је одобровољени српски бард. Добићу за њих једну Дару Бубамару, одговорио је дечарац и отрчао да тражи свог стварног идола. Национална телевизија, која се данас тако неадекватно зове Јавни сервис, не пружа овој пошасти, адекватан отпор.

Поведени чињеницом да дуго није штампан један од највећих, Милан Ракић, онај који је на челу гвозденог пука ушао у ослобођену Приштину, пошто је пре тога годинама комитовао и четовао по Старој Србији, аутор „Газиместана“, „Симониде“ и десетина других антологијских песама, млади људи из једног издавачког предузећа спровели су анкету, међу хиљаду испитаника. Ко је Милан Ракић. Пазите: дипломата, оснивач српског пен клуба, ратник, песник над песницима, унук двојице академика… Непотпун одговор знало је седам људи. Сви старији од 60. И то је, драги пријатељи, део идентитета. Колико и оно што малочас назвах термином Стара Србија, оно што данас није више ни Косово и Метохија, већ само Косова, за које је тај исти Ракић био спреман да погине, данас је простор преораних гробаља и забрањеног памћења. Као да је Симонидина фреска тек постер, купљен у оближњем Меркатору а Високи Дечани или Пећка патријаршија, самоникли коров на купусишту. И као да тамо на Југу, нису рођени и држава и језик и вера и најлепше српске жене и песме, део народа коме припадамо, спреман је да га се одрекне. Да би фрижидер био пун. И то је део идентитета. Равнодушни према плачу, спремни су да предају Грачаницу, да већ у наредној генерацији буде споменик албанске културе. Баш као што су и цркве дуж јадранске обале, зидане углавном млетачким новцем и рукама италијанских неимара, данас споменици хрватског културног и историјског трајања на тим просторима. Без намере да било кога повредим, говорим о историјским артефактима, који се не могу побијати чак ни емоционалним аргументима. И то је део културног идентитета.

Баш као и празна и зашикарена централна Србија из чијих школских и црквених прагова расте зова. Стотине напуштених села, преполовљени градови. А када, возећи се кроз неку земљу, километрима не сретнете ни ловца, ни орача, ни старца ни дете, онда то више није ни демографско, ни безбедносно питање. То постаје питање очувања идентитета. Празна земља је ничија земља, без обзира што пожутеле тапије на њу чувамо у дедином коферу који је донео са солунског фронта.

Питање полупразне Војводине, где је свака друга кућа напуштена а свака трећа урушена, такође постаје питање идентитета. Те празне куће сведоче о томе да су неки новосадски или београдски наследници били ономад да излуфтирају, урушене скрушено доказују да су и наследници одустали од њих. У Војводини, која се са разлогом сматра парчетом раја на земљи. У Војводини у којој из изгубљеног дугмета никне дрво. У Војводини у којој се кућа од 150 квадрата, 50 ари плаца, прода за три хиљаде евра, заједно са иконом и бабином успаванком. У Војводини где се обрадива земља увелико продаје странцима. Чија њива, његови лебови, говорио је мудри Гедеон Дунђерски. И то је, итекако, део и културе једног народа и његовог идентитета.

Ово је требало да буде свечарски говор, наздравичарски, са људима који су стварали овај велики јубилеј, али ја, драги пријатељи, ако овај ламент не саопштим вама, бојим се нећу имати коме то да кажем.

Тридесет хиљада људи више умре него што се роди. Столари који производе мртвачке сандуке живе одлично, они чије су рукотворине колевке, једва спајају крај са крајем. Око тридесет хиљада најлепших, најобразованијих, годишње напусти Србију. Сваке године нас је за 60 хиљада мање. Празна Јагодина догодине, за пет година празан Нови Сад.

Зато сте ви сламка спаса. Први пут у својој историји Србија има већу дијаспору од матице. Та дијаспора је и богатија и лепша и образованија од старог краја. Зато је ваша помоћ не само неопходна и драгоцена, већ она постаје морална обавеза сваког од вас. Нека се овде чита Ракић, док не почну да га читају и наша деца тамо, нека се овде говори и пише ћирилица, нека одавде дођу братске речи подршке. Док сте уз нас, имамо се на кога наслонити. Ипак смо ми народ који баштини Немањиће, Теслу, Пупина, Његоша, Дучића, Диса… Нисмо самоникли, као коприва уз нахерену гробљанску ограду. Још има времена да Србију замладимо, очувамо тај фамозни културни и идентитетски модел, да направимо од Отаџбине простор у који човек може да се врати, Србију за коју може да се живи и из које ће се одлазити широм света зато што је то ствар срца, интелектуалног или професионалног изазова, жеље да се нешто научи а не ствар социјалне принуде. Или празног стомака. Желим вам да вам се Србија радује онолико колико се ви радујете њој. Желим вам да вас воли онолико колико љубави ви даривате завичају и желим вам да заједно прославимо и пола века. Бог вас благословио.



Categories: Вести, Догађаји, Канада и САД, Књижевни, Књижевност, Ликовни, Предавања, Прославе

Tags: ,