Један интервју као непресушно врело питања

Пише: Весна Џордески

Наслов изнад интервјуа са оцем Вајом у јулском броју МИ Магазину гласи: Коме је потребно понижавање патријарха? Читајући га, не добијамо одговор.

Питање које бих ја поставила гласило би: Ко је тај који је допустио, који није спречио, да се патријарх понижава?

Ко се тако свесрдно упустио у тумачење онога што је 5. јуна на капији манастира изречено, па га сада ваља умити и преумити. Јер иза свих објашњења, па онда питања кројених према њима, крије се само то: ублажити, прилагодити, дотерати непромишљено, можда и у афекту или као резултат замора после 29 сати лета из Србије до Торонта, изговорено.

Где је „свест о достојанству и своме и особе са којом се полемише“ код употребе речи каква је Ваша? Ваш глосар се темељи на: бљувотинама, буздованима, стоглавим аждајама, женама са набреклим жилама. Ово управо показује немоћ, недостојну човека не само „крштеног“, већ и са крстом у руци.

Томић - заменик Патријарха

Василије Томић: упоран у понижавању патријарха и окривљивању других за стање у епархији

Где је свест о достојанству када се у контексту посвећености и оданости владике Георгија борби против тзв. реформатора, новотараца, а за очување правоверја, потеже новосадски епископ Иринеј „који је у очима свију нас заговорник екумензма број један у српској цркви…“?

Потом, бранећи свој претходни став, кажете да „су приче о папистима у Сабору будалаштине и да постоји једно крило које је у дијалогу са иновернима“, да би онда ноншалантно подупрли своју лабаву тврдњу којештаријом о „поставци Светог Јустина Ћелијског, који је рекао да морамо лепо да разговарамо са сваким, да бисмо знали шта дотични мисли… да бисмо знали какво му је учење и каква му је црквена пракса…“ Ово је такво потцењивање „крштених“, оче Вајо! Где је то Ава Јустин био „против корака који иду даље од разговора“? Није се сигурно залагао за употребу утоке, али је био ватрени и речити противник свега онога за шта се наши администратори данас отворено залажу. Ава Јустин је писао: „Чезнеш ли за богатством, тиња ли у теби жудња за новцем, знај да се у теби зачиње Јуда… запамти за сав живот, брате и пријатељу, среброљубље је распело Христа, убило Бога; среброљубље је од ученика Христовог који је три године био са Њим, који је присуствовао свим чудесима Христовим, учинило је издајицом и Христоубицом“. Јер само заговорници онога што је contra Авиног учења и могу бити почаствовани титулом администратора!

Свети Јустин Ћелијски: Чезнеш ли за богатством, у теби се зачиње Јуда

Давно је било када смо учили, али сигурно се сећате толстојевског става, да није важно ШТА, већ КО је онај што прича и шта је тај неко раније ЧИНИО! Дела говоре о човеку, а не речи које се могу моделовати према потреби у новој ситуацији.

Као да сте заборавили у чије име и за рачун кога, док је одсутан, Ви администрирате! Јесте ли се изјаснили као глобалиста, пацифиста, екумениста? Или сте и Ви у истом односу са администратором, као и владика Георгије са „епископом новосадским“!?

Да ли сте икада пали у загрљај Шенборну или Бозанићу или Пуљићу? Или се и у томе разликујете од администратора чији сте заменик.

Како можете да се чудите што они који различито мисле и верују од Вас, „имају и заступају само своју страну.“ Зар то у дијалогу није полазиште! Да свако заговара и брани своју тезу! И да се у полемици држи тога! То значи бити доследан. То се у рабош уписује као квалитет једног човека. Или је проблем само и једино у томе што различито мисле?

Зашто је, после свештенства тада средњеевропске, и свештенство канадске епархије, или барем његов гласноговорник отац Вајо, допустио да се патријарх Српске цркве:

– по други пут понижава, да му се нарушава достојанство тиме што се бави чиновничким послом администрирања, уместо да му је помогао да избегне ту чашу жучи?!

– по други пут, у својој 86. години живота, уместо да се бави старчеством, да нам помогне и каже како и ко се може спасити у ова зла времена, српски патријарх се малтретира, прелазећи у мантији, са камилавком на глави, са једног на други европски и северноамерички аеродромски терминал?

Завереници

Паатријарх у Канади: духовник или обични чиновник?

Зар приличи патријарху српском да приступа царинским контролама и проверама људи са гуменим рукавицама на рукама, који имају право и да опипају и да испитују – превози се аутобусима од аеродромске зграде до авиона, користи у тим авионима нехумано скучене споредне просторије? – путује, како сазнајемо из интервјуа, 29 сати?! Толико нико од нас није путовао на тој истој релацији! Додуше, патријарх је, сигурна сам, путовао 1. класом, лагодно опружен, али ипак, несхватљиво је да свештеничко братство канадско, свом најстаријем брату и администратору, није могло да обезбеди неку краћу, хуманију, маршруту?!

Одакле је то патријарх кренуо да је морао толико да путује? Како то да тек на путу ка Милтону отац Вајо покушава да постави back up где ће патријарх ноћити? Па цитира патријарха: „Или манастир или нигде…“, а да се претходно није ни чуо са домаћином тог манастира? Још пре патријарховог поласка из Београда, његов ђакон и секретар Секулић је знао да је владика понудио патријарху да одседне у манастирском конаку у Милтону, где је и претходно одседао и као патријарх и раније, као владика нишки, долазио.

Зашто је довео патријарха у ситуацију да се у владичанском двору, беспотребно, плаши за своју безбедност па је „морао“ да му постави испред врата кордон од 5 свештеника – синђела! Од кога да га чувају? Као да му није био довољан онај кордон од 6 полицајаца испред манастира!

Утешно је једино то што на слици видимо да је патријарх мирно ћаскао са тим обезбеђењем. Та институција, срећом, њему није страна јер је навикао на униформисане чуваре који су, по његовом благослову, већ пуних 5 година присутни испред Патријаршије београдске па смо и ми сви навикли на ту слику.

У интервјуу отац Вајо спомиње „ обскурни сајт“ епархијски! На том сајту је и он сарађивао, годинама. Прво као уредник, па после као сарадник листа ИСТОЧНИК. Уствари, све ово што, сада, сви чинимо је обскурно! А повод обскурнији не може бити! Само, изјаве, интервјуи, разна писанија и коментари требало би да служе томе да се ми, народ, они због којих и за које наша црква, наш патријарх, наш отац Вајо и постоје, служе, путују, придобијемо (али нажалост све чешће смо одбијени), и обавестимо шта нам ваља чинити и куда се упутити да не лутамо! Да се са широке стазе, где се бију битке за седење на две столице, спасемо прелазећи на узану стазу, поплочану надама.

Патријарх Иринеј и РКц

Администрација у братском загрљају са империјом

Зашто, чувајући достојанство нашег патријарха, нисмо добили поуку са амвона о томе како се ослободити порицања себе самих, као нације и као појединаца, зарад неких, само не знам чијих, „виших“ циљева? Цео један век бежимо од себе само зато што то од нас траже недобронамерни „савезници“ и „саветници“. Из једног у друго немило искуство доказујемо да је немогуће живети богоугодно кроз самопорицање, али истрајавамо у томе.

Зашто, спречавајући понижење патријарха, нисмо обавештени како се одбранити од алтернатива које нам разне империје нуде? Него гледамо како наша црквена администрација пријатељује и прима у свој загрљај заступнике тих истих империја? Гледамо већ 5 година челнике разних администрација како пред нашим очима демонстрирају, без гриже савести, да је отимачина старија од сваке вере и нације! Да израња из самог зла у човеку, онога које нам је претходило и које ће нас надживети.

Још је поразнији став једног броја истински родољубивих Срба, а које нико са амвона и не покушава да разувери у томе, који сматрају да је могуће прегрмети све сукобе у неком заклону, пустити да се „велики” побију негде далеко од нас, а онда тражити простор за срећу када се све заврши.

Одкуда уопште искусном човеку идеја да је „свако чудо за три дана“? Ово ће потрајати незнано докле и завршиће се са непознатим исходом. Не жели да прихвати да „ратишта“ нису тамо далеко, већ управо на нашем прагу; да нам империја не дозвољава да останемо по страни, већ тражи активно и безусловно подаништво; и да неучествовањем у том сукобу предајемо одлуку о свом опстанку његовом победнику, ко год он био. И нико, са крстом у руци, да нас упозори да то није паметно ако желимо да нас буде под овим именом и у овој, нашој вери! Нико, јер се бави собом и својом не баш ситном, вајдом. А ми, мали, ако нам је до избора пута – широко нам поље! Ко ће се патити водајући нас по „уским стазама“!’?

Кажу да је један атонски монах скоро рекао: „ово је јесен човечанства, али још није зима“. Али са оваквом, за духовно и душевно здравље народа незаинтересованом администрацијом, чека нас још потреса и искушења, а дах зиме која је сасвим близу, већ осећамо.

 

 

 

 

 

 

 

 



Categories: Бела Књига, после Сабора, Чланци

Tags: , ,