Због свега што се дешава у епархији Канадској, у Београдској Патријаршији и Православљу уопште, често се питамо: Шта је то са људима? Као да им је сврака попила мозак? У данашњем Прологу светог Владике Николаја Жичког налазимо одговор.

Ако неко изгуби веру у Бога, у накнаду му се даје глупост. А од свих глупости тешко да има веће од ове, да се неко назива хришћанином, а да иде и пабирчи бедне доказе Бога и бесмртног живота по другим верама и философијама. Ко не нађе злата код богаташа, како ће га наћи код сиромаха? Откровења бесмртнога живота, факта, докази, покази, реалне појаве духовнога света – све то не само да сачињава темељ вере хришћанске, него то сачињава и зидове, и спратове, и украсе, и сав намештај, и кров, и кубета величанственог здања вере хришћанске. Кроз сваку реч јеванђелску светли по један зрак из онога духовнога света, да и не говоримо о чудесним догађајима, и јеванђелским и појеванђелским, кроз сву историју цркве за 2000 година. Хришћанство је отворило широм капије онога света у тако великој мери, да њега не би требало готово ни звати религијом – због забуне, да се не би мешало са осталим верама и реалигијама – него Откровењем, Откровењем Божјим.

Categories: Свето Предање

Ознаке:Завереници, Папизам, Православље