Хорепископ Максим: Нема ништа тајно што неће бити јавно (2), или како је Владимир Димитријевић од антиекуменисте постао екумениста

У овом смутном времену у Цркви једно од последњих и великих зала, поред екуменистичке јереси, јесте лажна ревност и притворна борба за веру. Са једне стране се појављује погрешна борба за веру, лишена светоотачке ревности, која запада у фундаментализам џихадистичког типа, сведена на рационалистичко, схоластичко, математичко, јудеизирано, фарисејско, бездушно, нерасудљиво калкулисање канонима, а води у нездрави расколнички зилотизам и фракционашење „зилотског“ типа, док са друге стране видимо малодушно, притворно и неискрено одупирање опакој екуменистичкој јереси у виду лажне опозиције јерарсима екуменистима у Београдској патријаршији и шире. Чудно је и уједно врло опасно што ова појава долази баш пред сам расплет екуменистичког циркуса у Цркви, тј. пред Свеправославни сабор на Криту, када се, на жалост, остварила реална претња да ће у лицу предстојатеља свих, или већине, помесних цркава бити потписана сагласност са екуменистичком јереси. Свака хришћанска савест схвата и осећа да у оваквој опасности Црква православна није била још од Флорентинске уније. Наведена појава лажне опозиције бива још чуднија уз сазнање да долази углавном од стране интелигентних људи, способних да схвате да је баш у овом моменту, када православљу грози најреалнија опасност од екуменизма, свака лажна борба за веру врло очигледна, тешко је њу сакрити, тешко је, готово немогуће у оваквој ситуацији глумити ревнитеља за веру. Но ова појава само потврђује да је тренутна борба у Цркви пре свега духовна и војује се смирењем, вером, молитвом, покајањем, а не самоувереним рационализмом и гордом интелигенцијом, такође у томе видимо да је хришћанство вера простодушних и простосрдачних, а не велемудрих али гордих.

Jean-Antoine_Watteau_-_Italian_ComediansЛажна опозиција, као заиста најуспелији увезени производ Запада и петооктобарског преврата у Србији, нашла је своје место и у Цркви у лицу наводних бораца за веру, а заправо бораца против борбе за веру. Које средство ова неискрена опозиција користи? Против наводног „масонског еклектицизма“ они се боре својим „православним“ еклектицизмом, од светих отаца – истинских бораца за веру – узимају само оне детаље из њихове освештане борбе који су им потребни да подупру своју малодушност, коју називају борбом, и да покажу како, рецимо владика Артемије, скупа са својом исповедничком Епархијом, није у праву. Онај већи и битнији део садржан у светим животописима ревнитеља за веру, попут: њиховог прекидања општења са јеретичким поглаварима, трпљењем прогонства уз неприхватање неканонских рашчињења, као и свих неканонских одлука…, све то за неискрену антиекуменистичку опозицију није битно, битно је само оно што подупире малодушну причу о недогматском јединству у Цркви, тачније јединству са екуменистима и екуменизмом. Такво богословски непостојеће јединство, јесте догматска суштина екуменистичке јереси, јер се за јединство ван основа православних догмата управо боре и сами екуменисти. Ето, то је задња реч и богословски сажетак онога што нам поручује Владимир Димитријевић у свом чланку „Јединство духа у свези мира. Чувати веру, избећи раскол.“[1]. Не треба се заваравати филолошким слаткоречјем овог самоуког богослова, јер црквено јединство у којем се пре свега не инсистира на догматском јединству јесте сама релативистичка суштина екуменизма, екуменистичке јеретичке еклисиологије, екуменистичког дијалога и штетног деловања екумениста у Цркви. Хуманизам је отац екуменизма. Душа хуманизма је релативизам, по речима оца Јустина, а В.Димитријевић нам нуди јединство у Цркви на хуманистичким, тиме на екуменистичким, а не Богочовековим основама, на којима Црква једино може почивати и почива. Нова, а стара, екуменистичка еклисиологија В. Димитријевића гласи: главни циљ је очувати јединство са патријархом екуменистом, а не са Христом. Није ли то поновљена екуменистичка мантра „битно је постићи какво год црквено јединство са папом, а не јединство у вери и православним догматима“, само заоденута „ревновањем“ дотичног „ревнитеља“? Дакле, попут екумениста и за В. Димитријевића су свети догмати православне вере постали непотребна и оптерећујућа историјска наслага, која не сме да наруши јединство са екуменистичким свештеноначалијем у СПЦ. Ако до краја следимо овакав став то онда гласи овако: јединство је битно по сваку цену, чак и по цену одрицања од вере православне. Јер, је очигледно, бити у јединству са патријархом Иринејем, потписником критског догмата у којем се одриче Символ вере православне, тј. једност и јединственост Цркве православне, значи бити са њим сједињен у екуменизму, а не у вери православној.

Orthodox Church and Her enemiesИз наведеног се намеће питање: која је разлика између „ревнитеља“ који позивају на јединство са екуменистима, тј. са екуменизмом, и самих екумениста? Очигледно је да разлике нема, јер је теолошка основа њиховог „јединства у Цркви“ у својој недогматичности и неправославности иста, а то је – догматски релативизам екуменистичког типа. Зато је главна порука ових агресивних чувара јединства са патријархом екуменистом (а не једниства Цркве), да екуменисти више нису главни непријатељи Цркве, већ владика Артемије. Зашто? Зато што нарушава јединство у екуменизму, тј. јединство са патријархом екуменистом. В. Димитријевића је малодушно одупирање екуменистима довело да исте замке у коју су они сами упали – прихватити екуменизам, или се барем не противити истоме, јесте основа пребивања у црквеном јединству – дакле, Цркву и њено јединство је В. Димитријевић, скупа са екуменистима, поистоветио са екуменизмом, као њиховим главним догматом и главним мерилом Цркве, црквености и црквеног јединства. Не треба се варати, јединство епископата у Српској цркви у овом историјском моменту почива само на једној стравичној реалности, она се зова јерес екуменизма. Једни ову јерес подржавају отворено, други ћутке. В. Димитиријевић је допустио себи да се бори за овакво накарадно јединство, притом га, попут екумениста, назива јединством Цркве? Црква је увек била и биће јединствена само на основама вере православне, свако друго јединство је непостојеће и свако друго јединство је антицрквено, тј. делује разграђујуће на Цркву.

mirror-mirrorОво је коначни богословски крах и пораз који је В. Димитријевић себи приредио. Оваквим путем отказивања од православног отачког ревновања кренуо је он и раније, зато смо га упозоравали да се не бави стварима вере (еклисиологијом) које превазилазе његове интелектуалне и духовне капацитете, али је на та упозорења остао глув и зато је сада себе довео на исту линију са разоритељима православља и Цркве, тј. са екуменистима, утерујући православне Србе у екуменистички тор патријарха Иринеја, те претећи онима, који се од овог вука у јагњећој кожи одељују, проклетством раскола, заборављајући проклетство које јерес са собом носи.

Погрешна формула даје погрешан резултат, тј. „аргументи“ овакве неискрене опозиције екуменизму у лицу В. Димитријевића и њему једнодушних, су их сада потпуно приближили екуменистима, по принципу: иста мета, исто одстојање. Односно, исти неистинити аргументи, исто релативистичко и млако-малодушно схватање, боље рећи обезвређивање светоотачке борбе за веру, као и наметање јавности тумачења светих отаца које одговара само тренутним највећим непријатељима Цркве – екуменистима.

Колико су аргументи В. Димитријевића – идеолога овакве „борбе за веру“ и „опозиције“ у СПЦ – неутемељени, лако је показати:

Његов став да масони желе разбијање Цркве је потпуно тачан, али његова интерпретација наведеног става је апсолутно неистинита, срачунато обмањујућа за јавност. Масони разбијају јединство Цркве систематично, разбијањем јединства вере, тј. екуменизмом. Доказ: 1946. године у масонском часопису „Le Temple“ је објављено следеће признање „слободних зидара“: „Проблем, који је покренут пројектом обједињавања цркава, у многом дугује нашем реду. При појави првих екуменистичких конгреса мешање наше англо-саксонске скандинавске браће је било пресудно, и њихово деловање је непрестано било усмерено на организацију такозваног хришћанског јединства“.

Дакле, В. Димитријевић је довео себе у ситуацију да борце против екуменизма као масонске творевине, оптужи за учествовање у масонском разбијању Цркве. Контрадиткорност овакве тврдње је потресно очигледна. Још је довео себе у ситуацију да брани јединство Цркве од оних који се за то јединство боре, на темељима светоотачког и свеправославног сазнања да је јединство Цркве могуће искључиво на јединству у вери (ово ћемо понављати више пута како би православна јавност овај православни догмат вере добро запамтила), коју екуменизам и екуменисти угрожавају. Овде се огледа врло нечасна замена тезе В.Димитријвећа: носиоце масонског плана разбијања Цркве – екуменисте – чији налогодавци су масони, амнестира, док противнике екуменизма, тј. владику Артемија са паством, оптужује за масонско разбијање црквеног јединства. Оваква непримерена тврдња и врло банална неистина довољно говори о „истинољубивости“ и „аргументованости“ њеног аутора.

Св Јован ЗлатоустиДаље, дужни смо указати на Димитријевићево кривотворење примера светог Јована Златоустог и његовог поступања током прогона: Свети Јован Златоуст је прогнан из неканонских побуда, не због јереси, зато се његова борба свела на непризнавање разбојаничког сабора на којем је рашчињен и узурпаторске власти у Цркви и њених неканонских одлука. Више од овога није ни било потребно у том моменту, нити целисходно за Цркву.

Даље, Свети Максим Исповедник је јасно рекао да су само он и његова два ученика Црква, уколико остатак Цркве прихвати јерес, није помињао светог Мартина, који је већ био мученички пострадао, те је свети Максим задњих седам година свог подвига исповедништва био без икакве подршке, било светог Мартина, или светог Софорнија, који је још раније прешао ка Господу. Знак да је В. Димитријевићу јако стало да покаже да су екуменисти управу, а владика Артемије не, доводи га до такве панике у којој, како видимо, отворено кривотвори чињенице из житија светог Максима Исповедника, јер је овај светитељ напустио привремени живот 662. године, а свети Мартин Исповедник 655. године. Дакле јасно видимо да је свети Максим свој исповеднички подвиг у задњих 7 година непоколебиво наставио и окончао сам, без подршке икога, до Бога и своја два ученика, двојице Анастасија. Остаје крајње нејасно чему овакво очигледно кривотворење, шта је циљ овако очигледном обмањивању јавности? Који циљ В. Димитријевић постиже неутемељеном критком владике Артемија и његове бробе? Испуњавање чијих налога и наредаба? Одговор можда треба потражити у самом тексту В. Димитријевића и видети да он користи исте аргументе и исте циљеве као и екуменисти, јер је по кривотворењу светоотачког искуства себе поставио уз раме са епископом Атанасијем Јевтићем, надалеко познатог по прекрајању светоотачког учења (посебно предања светог Јустина Ћелијског) по свом личном екуменистичком нахођењу, што значи да је и сам екумениста и да има истог „претпостављеног“ као и они сами. То је једино здраворазумско и логично објашњење. Овде морамо напоменути да су од В. Димитријевића и сами екуменисти поштенији, они се не граде ревнитељима за веру пред благоверним српским народом, већ се јасно показују у свом неправославном светлу. Екуменисти су показали сву своју духовну наготу, коју В. Димитријевић сада сакрива својим „богословским“закрпама, мећући своју нову закрпу на стару оветшалу и подерану екуменистичку хаљину. У каквој „натури“ му екуменисти узвраћају за оваку услугу? Тиме што га не гоне и не узнемиравају? Што се његове књиге несметано штампају и продају широм Српске православне цркве, његови чланци објављују, предавања одржавају? Је ли то цена за одустајање од чувања вере?

Сличне тврдње и„аргументе“, износили су попут В. Димитријевића монотелитски јеретици, који су светог Максима, такође, оптуживали за раскол, цепање Цркве, за секташење, и ево видимо да ту логику монотелитских јеретика данас следе екуменисти, а са њима и В. Димитријевић, јер епископа Артемија и његову паству сматра расколницима. Да, то је јеретичка логика лишена догматске православне свести, како се јасно види. Јеретици оне који не учествују у њиховом јеретичком бешчашћу сматрају расколницима. Уз неутемељену и злоупотребљену тврдњу да раскол ни крв мученичка не може опрати. А ми се питамо: ако раскол ни крв мученичка не може опрати шта тек рећи за јерес, чиме се она пере?

Свети Максим ИсповедникНо, као што се свети Максим није обазирао на оптужбе јеретика да је расколник, нити свети Марко Ефески да разара јединство Цркве, а заправо јединство у унији са папом, већ су до краја живота остали доследни свом исповедничком путу, тако поступамо и ми. Јер истинско смирење није савијање главе пред јересима, нити кенкаво и бесплодно, вербалистичко „исповедање вере“, како нас уче В. Димитријевић и архимандрит Никодим Богосављевић, већ послушно следовање светим оцима, а никада ћутање пред јересима и јеретицима, нити следовање сопственом умовању, те принципима светске дипломатије и незамерања са неправославним црквеним властима. По питању канонских несугласица могуће је правити компромисе, но по питању православних догмата никада. Насупрот томе убеђује В. Димитријевић православну васељену на све четири стране да се не одељује од јеретика, већ да их пусти да раде свој душегубни посао утврђивања и ширења јереси у Цркви и као „аргументе“ наводи неке руске попове, а не свете оце. Јер међу светим оцима аргументе за такве његове наопаке ставове неће наћи, осим ако их сам не произведе кривотворењем које је својствено јеретицима екуменистима, јер је основа јереси управо лаж и када говоре лаж своје говоре.

Свети Григорије ПаламаСвети Григорије Палама се борио прoтив латиноумног Јована Калеке, патријарха цариградског, још као јеромонах, нигде се у житију његовом не помиње подршка неких епископа коју помиње В. Димитријевић, нити је ико од њих са њим саслуживао током година трајања његовог рашчињења, анатемисања и боравка у затвору. А што се тиче јерархије, као свештеномонах и да је хтео не би могао сачинити никакву јерархију, овде В. Димитријевић свесно злоупотребљава неупућност православног народа и незнање да свештеник не може рукополагати епископе. Али је зато то чинио свети Евсевије Самосатски, обилазио је цркве (епископије) преобучен у војничко одело и на место јеретичких, сам је хиротонисао православне епископе, свештенике и ђаконе далеко од своје канонске територије, није чекао никакве саборе и саборске одлуке за то. Наравно, ово ће попут екумениста и В. Димитријевић оспорити, будући да у потпуности развејава његову и тврдњу екумениста да је неправилно и неблаговремено рукополагање хорепископа, које обавља епископ Артемије. Ту ће се још једном В. Димитријевић наћи на истој позицији са екуменистима, уколико и сам следи њихов безбожни аргумент да су житија светих на која се позивамо „бајке и басне“.

Свети Марко ЕфескиСвети Марко Ефески је прекинуо општење и наставио да богослужи и ван своје територије по селима око Царигиграда, далеко од своје Ефеске митрополије, али В. Димитријевићу, као и екуменистима, тај аргмунет није битан, битно је само оно што истргну из контекста и што им служи да „покажу“ да владика Артемије греши. В. Димитријевић је дошао до момента оправдања и саме јереси екуменизма у Српској православној цркви и шире, само да би постигао свој циљ, тј. оспорио владику Артемија и његову борбу. Чуди да и поред показаног нечувеног кривотворења отачке свештене праксе у борби за веру В. Димитријевић даје себи право да оптужује икога за еклектицизам? Како онда назвати овако недобронамерно „претумбавање“ и селектовање чињеница и факата из житија и дела светих отаца, ревнитеља православља?

Јасно је, „средњи пут“ по В. Димитријевићу је он сам и нико други. Он слепо верује свом личном разбору, иако му је схватање отачког предања анемично и безсадржајно, толико далеко од јасне светомаксимовске еклисиологије: Црква је тамо где се исповеда истинита вера православна. Но, В. Димитријевић, као још један следбеник комфорне и широкопутне „борбе за веру“, очито више није ни кадар да правилно сагледа и схвати свете оце на православни и богословски објективан начин, већ све укалупљује, попут екумениста, у свој рационалистички схоластицизам. Христос је на питање фарисеја каквом силом чини чуда одговорио питањем: крштење Јованово да ли би од људи или од Бога? Они му не одговорише, јер ако је од Бога зашто му не вероваше, а ако је од људи нека кажу, али нису смели то да изговоре пред народом који је светог Јована сматрао за пророка. Тако и В. Димитријевић у почетку отвореније борбе владике Артемија није смео од народа да искаже свој став да смо расколници, јер би у њиховим очима испао издајник оне вере коју владика Артемије брани и коју је сам до тада бранио, међутим, како је време одмицало на притајени и притворни начин дао је јасан одговор. Тако се „средњи пут“ В. Димитријевић показао као „леви пут“ екуменистичке јереси, из бојазни да не оде превише „десно“ у ревновање, отишао је у другу крајност, у екуменистичко рушење вере.

Но суштинска грешка В. Димитријевића у несрећном тексту о накарадном јединству Цркве остаје еклисиолошко схватање по неправославности потпуно идентично екуменистичком, а то је недогматско јединство у Цркви, као да сама Црква уопште може постојати ван православних догматских категорија, а камоли јединство у Цркви. Ова омашка је извор обрнуте перцепције В. Димитријевића када је у питању светоотачка традиција борбе против јереси и борбе за јединство Цркве.

Sv Vladika Nikolaj Zicki i OhridskiКако би оправдао екуменисте, затим тешко и болесно духовно стање свештеноначалија Београдске патријаршије В. Димитријевић је поновио богохулну екуменистичку тврдњу да је свети владика Николај Велимировић био екумениста, што је поражавајуће. В. Димитријевић оправдава екуменизам у Српској православној цркви истим аргументима као и сами екуменисти, хватајући се за сламку у виду наруживања светог Николаја, те представљања њега, оштрог критичара западних јеретика, као екуменисту. В. Димитријевић у једном свом чланку, од раније, о светом Николају Жичком и његовом „екуменизму“ са прекором подсећа митрополита Амфилохија, екуменисту, на то да свети владика Николај папу назива „архијеретиком“ и „антихристом“[2]. Сада, попут три пута несрећног Саве Јањића, руши оно што је сам некада, пишући против екумениста, заступао и то је са његове стране знак да лицемери у вери и да своје исповедање вере „усклађује“ са „временским приликама и неприликама“. Лицемерје у вери је свети Јован Златоусти истицао као највећу духовну трагедију, јер тврди да онај ко једном почне да лицемери у вери никада се више не враћа на пут православља. Дакле В. Димитријевић је у великој духовној опасности. Но то не би било тако страшно када се не би наметао као учитељ васељене.

Услед лицемерја у вери и елементарне теолошке недоследности до сада је било случајева да се изнесу два потпуно супротна богословска става Иринеја Буловића из његових ранијих и каснијих периода, или Атанасија Јевтића, па је и на сајту Борба за веру било текстова попут: Јеромонах Атанасије против епископа Атанасија и слично. После овог текста В. Димитријевића и још неких недавних, Борба за веру слободно може почети са састављањем чланка под насловом В. Димитријевић против В. Димитријевића.

Духовна површност В. Димитријевића и неупућеност дошла је до врхунца који показује сву његову непостојаност и неутврђеност у православној вери и духовности, јер у моменту најодсуднијем за одбрану вере, посрће у борби и ступа у екуменистички табор.

Што се тиче кривотворења борбе светих отаца из обрнуте и прилично пацифизиране и екуменизиране перспективе В. Димитријевића, надамо се да ће се упркос њој, а на молитве истих, некако, ипак, уразумити, јер задњи је час. Њихова борба увек је имала јасан циљ: то је очување вере православне и очување Цркве на њеним православним догматским основама, без којих се урушава све црквено-канонско устројство и јединство Цркве. Надамо се да ће некада В. Димитријевић ово схватити те да више неће упадати у селективно коришћење детаља у светоотачком предању које вади из историјског контекста и околности у којима су водили своју борбу. А наведено В. Димитријевић чини само са једним циљем – да докаже, себи ваљда, како владика Артемије није у праву, до те мере да екуменисте једва и помиње, а камоли разобличава.

Збуњено се бори В. Димитријевић против „масонског цепања Цркве“, а пропагира јединство са патријархом Иринејем и епископом Лаврентијем, који су својеручно освештавали просторије ротари клубова, овај у Нишу, а овај у Шапцу, а знамо да је то предшколска масонска установа. О чему В. Димитријевић, дакле, пише, још колико двосмислености и подметања са његове стране треба да буде да би престао са таквим неодговорним односом према Цркви, и неискреним односом према јавности којој упућује своје ставове? Такво његово поступање је у хришћанском и академском смислу врхунац некоректности једног јавног делатника речи, а у духовном смислу гледано очито није ни мало свестан какву је одговорност преузео на себе. Док Дух Свети широм васељене буди савести православних В. Димитријевић Му се противи, успављујући исте. Одакле та потреба да својом страшљивошћу оптерећује друге, да би се ваљда осећао боље, растерећеније, имајући више саучесника у издаји вере? Но то је страхотна пракса самог сатане, који се теши да ће „приморати“ Христа да га спасе, тиме што мноштва људи повлачи у пакао за собом.

Треба поменути кривотвроење житија светог старца Пајсија, при чему са напред поменутим архимандритом Никодимом В. Димитријевић подмеће писма овога старца из периода пре него је овај, скупа са великим делом светогорског монаштва, прекинуо литургијско општење[3] са цариградским патријархом Атинагором, екстремним екуменистом. Тужно је на какав неакадемски и у хришћанском смислу непримерени ниво се ова двојица својим кривотворењем спуштају.

В. Димитријевић поставља недобронамерно и у истој мери површно питање зашто се отац Јустин није усудио да крене путем којим сада иде владика Артемије?

Одговор на ово питање је у потпуности јасан В. Димитријевићу, али му реторичко постављање овог питања добро дође за медијско манипулисање јавношћу. Он се годинама поставља као некакав теолошки, чак духовни ауторитет, да ли га је, осим сопствене гордости, у тај чин произвео још неко, то нам није познато, ми сигурно нисмо, нити ту врсту његове самоиницијације прихватамо. Зато се толико упиње да задржи свој теолошко-ревнитељски ауторитет, оспоравањем борбе владике Артемија. Не одустаје у том нечасном послу, иако сада потпуно огољен и разобличен у свом етичком и богословском неистовству, недоследности, отуда његова потреба за манипулацијом.

Sveti-Justin-Ćelijski 2Отац Јустин је прекинуо литургијско општење са патријархом Германом по садржају и суштини на исти начин како је то сада учинио владика Артемије у односу на патриајрха Иринеја. Но, отац Јустин није био епископ и јасно је и једној филолошко-књижевничкој савести В. Димитријевића да су практичне последице прекраћивања општења са престојатељем једног архимандрита и једног епископа различите, јер један архимандрит са собом води свега нешто монаштва којем је духовник, док епископ иза себе има своју епархију, клир, монаштво, верни народ. У том смислу је поступање оца Јустина и владике Артемија по смислу и суштини исто, само по спољашњој пројави различито, јер су и околности у којима се налазе различите. Јасно је да и у војсци један генерал свакако за собом води више војника и ефекат његове борбе је већи од борбе једног капетана и његове мале јединице. Но Бог од нас очекује управо онолико колико можемо, не више од тога, зато пред Богом борба и једног и другог имају исти ефекат, јер је отац Јустин учинио онолико колико је, сходно својим снагама и историјским околностима у Цркви, могао, на исти тај начин и у својој епископској мери то данас чини владика Артемије. Овде је добро поменути исповеднички и борбени вапај оца Јустина, који се као највећа светиња чува у сећању његових духовних чада: да нам је само један епископ који брани веру па да га сви подржимо, да станемо иза њега! Молио се отац Јустин за овакву своју свету жељу, и Бог, чујући молитве праведника, испунио му је ту молитву данас у лику епископа Артемија, коме је заиста највећа богословска подршка и упориште управо свето предање оца Јустина. Но у овом моменту В. Димитријевићу је потребно да се чини наиван и невешт, и тиме да у јавности замагли светоотачки јасан став и позицију владике Артемија. Јер шта ће В. Димитријевић ако сав православни народ пође за владиком, коме ће држати лекције и глумити „епископа из сенке“? Његово мешетарење, пак, уопште није наивно, сваки озбиљнији отпор екуменистима већ деценију и више уназад професионално спутава и држи у виртуелним оквирима сајта Борба за веру и писања на њему и све то екуменистима не смета ни мало, нити омета њихово нечастиво дело ширења ове погане јереси, његова борба их се не дотиче. Испоставља се да је то и његов циљ.

Predrag-dragic-kijukПокојни Предраг Кијук нам је пренео веродостојно и тужно сведочење о В. Димитријевићу. Наиме, када је владика Артемије прекинуо општење са патријархом Иринејем један духовник из Српске православне цркве је у свој манастир сазвао угледне архимандрите, осведочене у свом православном ставу, те предложио да сви, скупа са својим чедима духовним, дају подршку владици Артемију. Тако би и било да том скупу није присуствовао управо В. Димитријевић и томе се оштро супротставио, а остали га, на жалост, послушали. Ето, заиста нема ништа тајно што неће бити јавно те и овај детаљ показује да В. Димитријевић има врло значајну улогу у вишегодишњем давању логистичке подршке екуменистима гушењем и гашењем сваке озбиљније борбе против екуменизма у Српској православној цркви. Но потребно је време да се овај странац по духу разоткрије у редовима ревнитеља, и тешко онима који га до сада не познаше.

Друго, знаменити грчки старац Епифаније у свом писму монаху запалом у лавиринте старокалендарских фракција лепо појашњава смисао 15. канона Прводругог цариградског сабора и битну тачку да се прекид литургијско општења односи на појединце епископе-екуменисте не на Цркву, јер јерес и Црква немају ништа заједничко, као ни јеретик и Црква, дакле јерес удаљава свог носиоца од Цркве, а прекид општења је само констатација тога и канонски принцип алармирања за сазивање сабора, који ће у канонски природном следу анатемисати јерес, позвати јересоначалнике и остале њихове присталице на покајање и услед њиховог евентуалног трократног одбијања таквог позива одсећи их потпуно од тела Цркве, или услед покајања вратити их у њу. Ми као појединци, или само један епископ у таквим ситуацијама можемо, дакле, констатовати да је неко упао у јерес и тиме себе одвојио од Цркве, управо прекидањем црквеног општења са таквима, тиме показујемо озбиљност ситуације и јасно означавамо „вука“ на месту пастира, како би паства знала кога да се клони. Након довођења у ред ситуације у Цркви православни сабор епископа оболеле јересју позива натраг у Цркву покајањем и одступањем од јереси, или услед њиховог тврдовратог упорствовања у истој, такве одсеца потпуно од Цркве, као потпуно оболеле удове. Верујемо да је и ово В. Димитријевићу савршено јасно, али он не жели православно богословље, већ промовише своје лично „богословље“, зарад ширења и наметања личних виђења Цркве и православља. Зато и наводни средњи пут, какав промовише, очигледно одређује у односу свој лични став, не на основу става и искуства светих отаца. Да је тако потврђује намерно кривотоворење и избегавање наведеног 15. канона. Екуменистима као и В. Димитријевићу 15. канон врло смета, „жуља“ га на његовом удобном и широком путу „борбе за веру“ и незамерању икоме, посебно не црквеној власти.

Даље, треба искрено сагледати ситуацију у којој је отац Јустин живео и делао, а то је безбожни комунистички период, цркве се затварају, свештенство притиска и гони, Црква распета и у таквој ситуацији, у којој нема елементаре слободе вероисповедања, при чему једва да постоји и функционише. Но и поред сазнања о таквим околностима В. Димитријевић се пита зашто отац Јустин, који је притом затворен у свом манастиру, није стварао катакомбе? Овде остаје само да се питамо: какво мора бити стање свести човека који овако поставља ствари и питања!? Немогуће је пресликати историјске околности у којима су свети оци бранили веру, зато је немогуће испоштовати сваки детаљ њихове борбе у спољашњем смислу, али је могуће и нужно је следити суштину њиховог става и њихов дух, који напред наведосмо. Тај дух је увек и само јеванђелски: већма се покоравати Богу, а не људима. Тај дух није кукавички, меланхолични, дефетистички, малодушни и маловерни, скрибомански, већ колико расудљив толико одважан и борбен, не стагнирајући, већ активни, делатни, став који показује спремност на жртву, оно што В. Димитријевић по сваку цену избегава и тиме показује да свете оце и њихово дело сагледава неискрено, срачунато, оправдавајући сопствени недостатак одважности, наводним расуђивањем. Расуђивање по светим оцима није срљање у невољу, али ни бежање од страдања, тј, расуђивање код светих отаца јесте спремност на подвиг, не бежање од њега, храброст у том смислу, а не кукавичлук и пасивно посматрање разапињања Христа, Његове Цркве и Његове вере православне. Зато свети Василије Велики каже да су бојажљивост и дрскост противни међусобно, али су обоје противни храбрости.

Дакле, отац је Јустин урадио све што је било до њега у циљу одбране вере, није саслуживао са патријархом Германом и то је овај јасно знао, помињући само свог православног епископа. Нека и В. Димитријевић учини барем толико, пре него помисли да пише о оцу Јустину, и биће довољно. Тада ће престати да квари путеве Господње којим иду искрени следбеници оца Јустина, поборници благочашћа и искрени противници нечестиве екуменистичке јереси. Следио је отац Јустин логику ограђивања од јеретика у складу са напред наведеном светоотачком, канонском традицијом, а то је несаслуживање са предстојатељима који следе јерес то и јесте канонски начин прекидања литургијског општења, јер је то оно што до нас стоји. А понављамо да је крајњи суд одсецања некога од Цркве и анатемисања дело сабора, а не појединца. То је суштина логике 15. канона Прводругог цариградског сабора.

Отац Јустин пун Илијине ревности за веру, али и истинског расуђивања, које се насупрот В. Димитријевићу не поистовећује са малодушношћу, следио је принцип прекида општења са неправославним јерархом, али у смислу детаља, тј. у спољашњем смислу (стварање катакомби, служење у прогонству итд.) није водио борбу са екуменизмом који је тек придизао своју адску главу на начин на који је то данас потребно, тј. на начин на који то сада чини владика Артемије. Такав поступак би у сваком смислу био неблаговремен и нерасудљив за ондашње околности у свету и у Цркви. Јер постоји време за један и време за други начин борбе са јересима, онај ко нема светоотачког расуђивања не може познати то време.

Прво зато што је то био тек период почетка агресивнијег деловања екуменизма, зато се не примењује на почетку оно што одговара средини или крају борбе са непријатељем у овом случају са јереси. Почетак борбе са јереси је јавна вербална и писана осуда појединаца (коју је и владика Артемије годинама примењивао), средина је прекид литургијског општења по горе наведеном 15. канону, а крај је саборска осуда јереси и непокајаних јеретика, те одсецања истих од Тела Цркве, боље рећи констатовање да су својом јереси од ње отпали. Рецимо, свети Александар Александријски патријарх је први повео борбу против јеретика Арија, али не истог момента када је Арије почео своју проповед јереси, већ је било потребно време да се утврди да Арије заиста исповеда јерес и да заиста болује од свог јеретичког умовања. Да ли је свети Александар Александријски екумениста зато што је у том почетном периоду, када је аријанска јерес тек започињала свој поход против Цркве, и даље општио са александријским свештеником Аријем? Наравно да није. Није свети Александар реаговао одмах, већ након што се заиста испоставило и утврдило да Арије проповеда јерес. Тако је и за за јерес екуменистичку било потребно време да се тај покрет препозна као јеретички и да се екуменистичка идеологија тог покрета у потпуности формира, како би се тада могла оценити и осудити као јерес. Екуменизам је пре свега био покрет, а касније се искристалисала његова јеретичка идеологија. Отац Јустин је осуди екуменизма највише допринео, његово разобличавање екуменситичког јеретичког покрета је велика историјска прекретница у којој почиње заузимање исправног става Цркве према овој јереси. Но, наглашавамо да је то био процес који је трајао, а који је отац Јустин започео и у свом времену чинио оно што одговара датим околностима, док владика Артемија делује сходно тренутним околностима у којима је екуменизам недвосмислено препознат као јерес захваљујући оцу Јустину, али она ипак тријумфује у Цркви у лицима екуменистичких јерараха, духовних узрпатора црквене власти.

Друго, у Српској цркви, као и у другим помесним црквама поробљеним комунизмом, било би равно лудости отварати катакомбе када не постоји елементарна слобода вероисповедања, те када се и редовни храмови затварају од безбожника, свештенство прогони, хапси и убија, а народ присилом одгони од Цркве.

Треће, комунисти су у Србији својим деловањем дробили како српски народ, српске земље, тако и Српску цркву, америчким и македонским расколом. Зар је оплакујући такву голготу Цркве отац Јустин могао отварати нови фронтпротив јереси екуменизма, за који тада још није сазрело време. Зато је и отац Јустин практично прекинуо саслуживање са патријархом Германом, али не и јавним и званичним дописом, како тиме не би онима који су се оделили из политичких разлога, дао повода да његовим канонским поступком оправдавају свој неканонски.

Из овакве перспективе малициозно питање В. Димитријевића „када је требало прекинути општење?“ говори о његовој недоброј намери, коју напред објаснисмо, намери која разоткрива његов прави циљ, а то ни у ком случају није сазнање истине, нити одбрана вере, већ дезавуисање и оспоравање борбе за веру коју води владика Артемије, а сада и мноштво свештеника и монаха широм васељене. Нечасна намера му је да покаже, попут архимандрита Никодима, једнодушног му у притворном антиекуменизму, како је владика Артемије ушао у сукоб са патријархом Иринејем и осталим екуменистима због борбе за своју власт. Није владика Артемије ограничен човек па да и пре тог сукоба није био свестан да због свог чврстог става против екуменизма и против стварања терористичке државе на Косову, не ризикује своје епископско постављење. Није морао чекати ни архимандрита Никодима нити В. Димитријевића да му то саопште, такве претње су му стизале на сваком заседању Архијерејског сабора у задњих двадесетак година. Да је владика Артемије тада бринуо више за своју епископску власт, него за веру православну, ћутао би и „савио главу“ пред екуменистичким разбојницима међу епископима, који су узурпирали Београдску патријаршију, како то у осталом и чине епископи Српске православне цркве које В. Димитријевић назива ревнитељима.

maskaДакле, ово је само по себи јасно и В. Димитријевићу свакако познато. Зато је и јасно да наведено питање поставља неискрено, са предумишљајем, као што неискрено брани веру, а заправо брани екуменисте и екуменизам. Наведену јасну законитост у Српској православној цркви зна и В. Димитријевић на примеру његових „ревнитеља за веру“ међу српским епископима, које је од „блата правио“, али су се услед свог ћутања у насталој издаје вере распали у комаде, као и сви лажни ревнитељски идоли којима је В. Димитријевић на „поклоњење приводио“ наш православни народ, због чега се никада није извинио јавности коју обмањује. Напротив, наставља свој посао прекопавања широм православне васељене, не би ли нашао барем неког ко би му био једнодушан у малодушности и млаком, тј. помирљивом ставу према екуменизму, а да му притом остане „титула“ борца против те јереси.

Неосноване тврдње В. Димитријевића да је патријарх Димитрије причешћивао англиканце препуштамо њему на част и на радост екуменистима, можда није свестан, али оваква његова апологија екуменизма њих врло радује. Како то себи допушта и уједно сматра себе борцем против екуменизма, остаје да објасни јавности, ако је озбиљан човек. Притом је и по овом питању потребно схватити напред наведену истину да не можемо екуменистички покрет сагледавати на исти начин у време патријарха Димитрија[4], светог владике Николаја и сада. Тада, осим што је екуменистички покрет био у зачетку, од стране православних се није заснивао на противканонским заједничким мољењима, него на истинском сведочењу православних на тим скуповима, који су, видевши неискреност покретача екуменистичког дијалога, иступали из њега,тј. када су видели да екуменистички покрет не служи спознаји истине вере православне, већ нечасним унијатским намерама делатника Новог светског поретка.

Данас, пак, када је екуменизам показао своје право глобалистичко, масонско, папистичко, унијатско лице, те када је престао бити авантура појединих јерараха, већ опредељење мноштва њих, те смер ка коме исти усмеравају Цркву Христову, нити једна православна савест не може оправдати следовање овој јереси, тиме и њеним пропагаторима, јерарсима екуменистима. Дакле, не може се поредити лично иступање некадашњих јерараха, који нису на прави начин ни били обавештени о природи екуменистичког покрета, нити имали адекватно искуство настало у додиру са истим, и данашња ситуација када је савршено јасно да је екуменизам јерес и оружје стварања антихристове надцркве и надрелигије.

Бискупи Узанић и Дурић јануар 2013

Бискупи Узанић и авај Дурић јануара 2013. године

Притом у време патријарха Димитрија, тј. у време самог почетка ангажовања православних у екуменистичком дијалогу, није било јасних ставова светих отаца да је екуменизам јерес, како напоменусмо напред, неопходно је било време да би се изградио јасан однос према екуменизму и зато је било испада појединих епископа, чак и патријараха. Мољење са јеретицима је и онда и сада био канонски преступ и недопустиво, али сада такав чин има јасан јеретички садржај, јер је од стране светих отаца екуменизам осуђен као јерес. Дакле у првим деценијама прошлог века је то био канонски преступ без догматских импликацијa, које сада свакако заједничко мољење са јеретицима има.

Дакле, јасно је да су у то време доброту многих православних пастира и њихово веровање у искреност намера, злоупотребили неискрени јеретици екуменисти инославних. Отуда и горе наведена реакција оца Јустина, који је међу првима започео оштро разобличавање екуменистичког покрета као јеретичког и осуду истог. Није дакле могуће очекивати исту реакцију када рат почиње, када већ траје и када је на врхунцу. Као што су се многи цареви иконоборци у почетку притворно приказивали као православни, а тек касније отворено наметали своју јерес, и као што су свети оци тек тада отворено иступали против тих царева јеретика, дакле, онда када су ови недвосмислено показали своје јеретичко настројење, тако је и сада потребно борити се средствима који одговарају историјском моменту и степену агресивности самих јеретика у њиховом насртању на Цркву.

Commedia dell arteВ. Димитријевић све ово одлично зна, зато је очигледно контрадикторан у свом ставу којим позива на расудљивост (која код њега означава попустљивост) у односу према екуменизму у овом историјском моменту када је ова јерес на свом пакленом врхунцу, док време у коме су живели патријарх Димитрије, свети Николај, свети Серафим Собољев и свети Јустин Ћелијски приказује наивно, тј. црно-белом техником. Но, данас екуменизам престаје бити испад или заблуда појединаца, већ се потура као главна смерница Цркве, дакле, опредељење које се намеће не само нашој Помесној цркви, већ Цркви у васељенским размерама путем заказаног Критског сабора. Човек се мора добровољно одрећи памети или својевољно умртвити своју савест да би садашње апокалиптичне околности, које екуменизам у свом врхунцу намеће Цркви, поредио са околностима од пре 100 или 50 година у којима су живели горе наведени пастири Цркве, а које В. Димитријевић злоупотребљава у циљу оправдања свог неоправдивог „идеолошког прелетања“ у табор екумениста. Данас је популарно „прелетање“ из странке у странку, зарад земаљске користи, али у Цркви то никада неће бити популарно, нити оправдано. Чему то Димитријевићево одсуство сагледавања суштинске разлике у историјском моменту екуменизма за време патријарха Димитрија, светог владике Николаја, светог Јустина и данас? Овде опет видимо јасно и утолико опасно кривотворење и још уверљивији доказ да намере В. Димитријевић нису искрене, а тиме ни добре.

На питање садукејско и фарисејско В. Димитријевића када је требало прекинути општење, поред напред неведене потребе разликовања степена агресивности екуменизма кроз историју, одговор може наћи у следећим питањима: који је од патријараха палио свеће у синагоги; пропутио себи стазу до Пећког трона непрестаним дозивањем папе римског у Србију; небројано пута присуствовао јеретичким службама; благосиљао неправославне људе заједно са римокатоличким бискупима; називао јеретике Црквом, њихове храмове светињом; те таквим својим поступањем јеретицима признавао идентитет Цркве, свештенство, благодат итд?

Патријарх Иринеј и РКц

svetski-susret-za-miririnej-bozanic-02-beta_f

Најзад, који је патријарх започео отворени прогон православних који се деценијама доследно противе екуменизму? Који је патријарх потписао екуменистичку издају вере на Криту? Управо Иринеј Гавриловић не Димитрије, не Герман, не Павле, већ Иринеј. Није исто ово што данас Иринеј Гавриловић чини и када су Герман или Павле на своју штету, под притисцима комуниста и екумениста,као своју личну заблуду заступали екуменистички покрет, али је нису силом власти наметали остатку Цркве. Што све скупа свакако њима није оправдање, јер је заблуда увек заблуда, без обзира на околности и број њених носиоца, притом је њихово непротивљење и саглашавање са екуменизмом произвело акумулацију епископа-екумениста, јачање њихове позиције у Српској православној цркви, те ову ерупцију екуменизма која је данас на сцени у Србији и шире. Но све то скупа била је само припрема терена за ово што патријарх Иринеј данас чини – прави прекретницу у којој екуменизам поставља као основу свог управљања Црквом, те не само криво верује и проповеда, већ прогоном намеће Цркви ту своју наопаку веру. Намеће навише начина: 1) прогоном православних, тј.неекумениста, 2) хиротонисањем епископа екумениста, 3) те пропагирањем и потписивањем екуменистичких омологија, чиме прети да брод читаве Српске цркве, а заједно са осталим предстојатељима-екуменистима и брод читаве Цркве, „усидри“ у ватиканску екуменистичку луку. У „луку“ ватиканских екумениста који поручују својим православним колегама екуменистима: за нас није довољно признати римском папи првенство части, већ апсолутне власти.

Ето, то је суштинска разлика која у негативном смислу издваја Иринеја и даје апсолутно право и намеће обавезу да се на такав његов екуменистички екстремизам не седи скрштених руку, већ да се боримо датим канонским средствима, тј. прекидом литургијског општења.

Злонамерну и у истој мери неутемељену оптужбу В. Димитријевића да владика Артемије хиротонијом хорепископа прави паралелну јерархију нећемо много коментарисати, она сама, опет и опет, проказује намерну површност њеног аутора. Сама чињеница да свесно погрешно интерпретира хиротонију хорепископа опет довољно говори о притајеним и упитним намерама В. Димитријевића. Јер намерно искварена слика о нечему, показује исквареност ауторове перцепције и намере. Као што уметничко дело јасно одсликава духовни садржај аутора.

Владика АртемијеМи смо оно што смо били и пре хиротоније хорепископа: Епархија рашко призренска у прогонству, Српске православне цркве. Хтео В. Димитријевић то или не, убеђивањем себе и других да ми нисмо више део Српске православне цркве сврстао се у прве редове екумениста, као и пристајањем на еклисиологију спољашњег и лажног јединства Цркве по сваку цену, односно по цену одрицања од православних догматских основа, те толерисања и прихватања јереси екуменизма. Јер он више троши снагу доказујући да је владика Артемије у расколу, него показујући православној јавности зло екуменизма и све недаће које екуменисти доносе Цркви. Обнављањем хорепископске институције наш епископ је као мудри пастир применио врло лековито и овом историјском моменту примерено канонско решење за овако тешку ситуацију у којој је наша Епархија и читава Српска православна црква. Мудрост владике Артемија огледала се и раније, јер је своју Епархију у сред ратног стања на Косову и Метохији духовно препородио, манастире напунио, и обновио не само физички, што је лакши део посла, већ и духовно.

Сабор српских просветитеља и учитеља прослављен у околини Детроита 2015Његова мудрост као оца и пастира заблистала је и сада када се Епархија налази на још узбурканијем мору историје и духовно ратног стања у коме је жариште пренесено на читаву Српску православну цркву. Та мудрост је посебно заблистала у проналажењу начина да духовно опскрби Епархију неопходним пастирима, који ће моћи да подупру насталу бробу са екуменизмом, а који својим статусом неће произвести раскол, на који толико повикују екуменисти, желећи да том повиком и оптужбом да смо наводно расколници прикрију много страшнију чињеницу да су они јеретици. Тој вици свој глас је придодао и В. Димитријевић, његовим напред наведеним чланком.

Свети Василије ВеликиПраксу хиротонисања епископа у циљу очувања епархије од насртаја јеретика примењивао је и свети Василије Велики који је хиротонијом мноштва епископа у пограничним варошима и селима ограђивао своју митрополију од аријанске експанзије из суседне Тијанске митрополије,на челу које је био аријанац Антим, који је покушавао да приграби територије Кесаријске митрополије.

Зашто тврдимо да је ово канонско решење крајње примерено ситуацији? Зато што је њиме духовно опскрбљена Епархија, која је притом задржала досадашњи канонски статус Епархије, није прерасла у неку самосталну „истинску цркву“ и томе слично, те у моменту када Бог уреди да се у Српску цркву врати догматски и канонски поредак, хорепископи ће се само вратити са својим епископом на подручје матичне Епархије, онамо где су назначени својим титулама. Дакле, хиротонијом хорепископа остављена су „отворена врата“ за решење и евентуални договор на православним догматским и канонским основама са неким мудријим и православнијим началијем Београдске патријаршије, ако, и када га Бог дâ.

Било би за целу Српску православну цркву велико олакшање да В. Димитријевић схвати да он није „средњи царски пут“ нити мерило истог, свети оци јесу, али кроз његово писаније свети оци – ревнитељи за веру, изгледају као нека преплашена и неодлучна деца, која су се само препуштала околностима, а остало је све Бог уређивао. Такво тумачење је погрешно и јасно проказује двоједушност таквог тумача у његовој „борби за веру“. Где је у том случају подвиг светих отаца, где њихово супродстављање јереси и јеретицима, и страдање, чиме су заслужили своје исповедничке венце? Нити се смемо само поуздати у своје снаге, нити смемо седети скрштених руку, под изговором наводне наше вере да ће Бог све то и без нас, чланова Његове Цркве, уредити. Потребно је делати у мери својих могућности, а оно што те могућности превазилази препустити Богу са вером и молитвом. То је „средњи пут“ светих отаца. Свети оци су чинили све што до њих стоји у одбрани вере, дакле, нити су се малодушно отказивали борбе и страдања у њој, нити су све своје уздање полагали на своје снаге и делање, већ су разборито делали сходно својим могућностима и силама, уздајући се у Бога, Бога који нас спасава од малодушности и буре.

normal_oi_treis_neoi_ierarxaiШта би данас било са православљем да није било светог Атанасија Великог, светог Василија Великог, светог Фотија Великог, светог Марка Ефеског? Демагози и поборници несветоотачке неборбе одговорили би: дао би Бог другог светог Марка Ефеског! Да, али видимо да то није став светих отаца, јер свети Марко није чекао неког другог светог Марка, већ је у складу са својим могућностима одговорио на позив да брани веру у датим околностима и водио борбу за веру отачку, као у осталом и сви свети оци. Када је вера бивала угрожена свети оци се нису малодушно отказивали борбе за њену чистоту и страдања у њој, већ су свим силама устајали у одбрану исте, јер су напад на веру сматрали позивом који је њима лично упућен промислом Божјим и обавезом да ступе у борбу за њу.

Због свега наведеног јасно је: наводни „средњи пут“ В. Димитријевића није „средњи пут“ светих отаца. Његов пут је заправо одступање од борбе за веру и јединство Цркве, под девизом привидне борбе за лажно јединство Цркве, а такво лажно, неправославно јединство је управо циљ екуменизма и екумениста, то је, дакле, пут екумениста и пут екуменизма.

Невероватном гомилом конструкција и неистина из „његовог дволичног пера“[5], В. Димитријевић се јасно определио за верност само свом, сада већ екуменистичком, а не светом предању, које наводно заступа.

Можда није тога свестан, а уколико јесте нека му је Бог упомоћ.

8. 7. 2016. Манастир Свете Живоначалне Тројице, Кула

хорепископ новобрдски и панонски +Максим

 

———————————————————————————————————————————————————————————–

[1]http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/jedinstvo-duha-u-svezi-mira-cuvati-veru-izbeci-raskol/

[2]http://borbazaveru.info/content/view/4607/1/

[3] Старац Пајсије ”У једном периоду је био прекинуо заједно са скоро свим осталим монасима СветеГоре, помињање патријарха Атингоре због његове опасне отворености према римокатолицима”(”Για έναδιάστημα είχε διακόψει, μαζί με όλο σχεδόν το υπόλοιπο Άγιον Όρος, το μνημόσυνο τουπατριάρχουΑθηναγόραγια τα επικίνδυνα ανοίγματά του προς τους Ρωμαιοκαθολικούς”(извор-http://www.impantokratoros.gr/33DC5EAF.el.aspx)) Извор за овакву тврдњу је књига – биографија светитеља коју наводи овај сајт и коју је писао јеромонах Исак, такође Светогорац и сам духовно чадо св.Пајсија: † Ιερομονάχου Ισαάκ, Βίος Γέροντος Παϊσίου του Αγιορείτου, Άγιον Όρος 2004, σ.690-691.

Зарад јасније слике односа старца Пајсија према патриајрху Атинагори додајемо и овај податак:

Наравно да су св. Пајсије, игуман Василије Гондикакис и јеромонах Григорије у њиховом заједничком писму од 28.11.1968 окарактерисали речено и урађено са стране Атинагоре као ”неразумно и нажалост бласфемично за Православну Цркву”’и додали: ”негирање (одбијање, порицање) патријарха није и негирање љубави или јединства. То је једно НЕ у односу на лаж, и једно ДА за истину”. («Ὀρθόδοξος Τύπος», τ. 98/1.3.1969, σ. 4 καί τ. 1680/9.3.2007, σ. 5).

Μάλιστα ὁ Ἅγ. Παΐσιος, ὁ ἡγούμενος π. Βασίλειος Γοντικάκης καί ὁ ἱερομ. Γρηγόριος στήν ἀπό 21.11.1968 κοινή ἐπιστολή τους, χαρακτήρισαν τά λεχθέντα καί πραχθέντα ὑπό τοῦ Ἀθηναγόρα ὡς «ἀκατανόητα καί δυστυχῶς βλάσφημα διά τήν Ὀρθόδοξον Ἐκκλησίαν» καί σημείωσαν: «ἡ ἂρνησι πρός τόν Πατριάρχη δέν εἶναι ἂρνησι πρός τήν ἀγάπην οὒτε πρός τήν ἑνότητα. Εἶναι “ὂχι” πρός τό ψεῦδος καί “ναί” πρός τήν Ἀλήθεια» («Ὀρθόδοξος Τύπος», τ. 98/1.3.1969, σ. 4 καί τ. 1680/9.3.2007, σ. 5)!

[4] Да се В. Димитријевић барем мало подробније информисао о том периоду видео би да је од стране англиканаца било покушаја припајања Цркви православној у виду појединих чланова њихове јерархије који су у потпуности прихватали православно исповедање вере и одбацивали своју јерес, осим њиховог западног обреда служења. Примери такве својеврсне „уније“ са православнима налазимо у редовима Антиохијске патријаршије, која је овакве појединце примала у општење и саслуживање. Но убрзо се показало да овакав начин враћања неправославних у Цркву није исправан, јер није дао своје праве плодове. Зато додајемо овом приликом да овакав својеврсни „унијатски принцип“ примања јеретика у Цркву апсолутно не прихватамо, већ износимо овај податак само како би се показала сва недборонамерност и површност В. Димитријевића при помињању патријарха Димитрија и његовог евентуалног неканоског поступка, ако га је уопште било, у времену у коме однос према екуменизму није био „црно-бели“, тј. није био јасно изграђен од стране православних, није било јасно, као што је данас, да је реч о јереси.

[5] Тако је свети Григорије Богослов писао о Петру Александријском, свом прогонитељу.

 

Извор: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ



Categories: Фељтон: Света ревност против екуменизма и папизма, Чланци

Tags: , , ,