Рука на камену

(Хришћанска прича)

Радован Гајић

Радован ГајићСтавио си руку на камен. Хоћеш да га подигнеш и бациш. На човека? На жену? На епископа? На кривца? Открио си кривца? Хоћеш да се истакнеш првином. Јеси ли добро размислио?

Тај камен бацаш ти! Ти са именом и презименом.

То чиниш ти каквим год да си се чином закитио, иза ма каквог звања да си се сакрио: генерал, министар, протојереј, патријарх… свеједно је. Нико те тамо по томе неће препознати нити по томе прозвати. Бићеш зван само својим именом и такав ћеш и одговарати. Тада нећеш имати времена да размишљаш. Сада га имаш и превише. Добро сада размисли шта ћеш тада одговорити. Шта ћеш одговорити када те Син буде питао. И то безгласно. Стајаћеш пред Њиме немим и рикати:

— Нисам то био ја!

Он ће ћутати.

— То сам морао! Они су ми наредили.

Он ће ћутати.

— Митрополит ми је наредио.

Он ће ћутати.

–Не може се против митрополита!

Он ће ћутати.

— Ни три владике, заједно, не могу против митрополита!

Он ће ћутати.

— Шта сам могао?

Он ће ћутати.

— Ја сам, за то, дао митрополиту. Четрдесет осам хиљада долара, како је тражио. Ја сам чист!

Он ће ћутати.

— Ја нисам узео ни паре, извршио сам наређено.

Он ће ћутати.

— Шта је требало да радим?

Он ће ћутати.

Из његове тишине, која шири око себе нерадост што те види, биће ти јасно да клизиш у бездан у који си се сам понео. Одавно си ти то учинио, својом руком, дижући њоме камен, уверен да то радиш руком генерала, министра, протојереја, патријарха… митрополита.

Син ће ћутати док се твоје име топи у нестајање и губи се за увек из књиге у Њему рођених. Он, који по потреби зауставља небеса да установи и нове звезде када треба, биће тада нем, јер дао ти је сада шансу. Само сада, једном, за увек.

Добро размисли. Он ти је дао и ум и срце, имаш чиме. Чинове деле људи једни другима, да иза њих сакрију своје злоделије. То увек имај на уму.

И памти, пре него забациш тај камен, да је речено: „Не судите!“

 



Categories: Бела Књига, после Сабора, Чланци

Tags: , ,