Архимандрит др Никодим (Богосављевић): СУСРЕТ ПАТРИЈАРХА КИРИЛА И ПАПЕ ФРАНЦИСКА – ДА ИЛИ НЕ?

nikodim-bogosavljevicЗа патр. Кирила и митр. Илариона, и за бројне епиксопе екуменисте, модернисте и либералисте, папа Фрањо је „Његова светост“, а за нас и бројне православце он је архијеретик. Он је, будући упорни непријатељ истине, самим тим и непријатељ Бога, наш непријатељ, противник Цркве, непријатељ нашег спасења. И њега патр. Кирило треба да позове на покајање. А за то не мора да иде на Кубу; то може учинити и из Москве. Зато је дипломатско-хуманистички сусрет православног патријарха са архијеретиком недопустив.

Суштина проблема је, међутим, догматко-еклиолошке природе и своди се на различито поимање Цркве од стране екумениста и православних, и из тог поимања проистичућег односа према папистима и протестантима. Православни апологет је наводио еклисиолошки став митр. Илариона, који је, без сумње, и став патр. Кирила: „Припреман током дугог времена, сусрет предстојатеља Руске Православне и Католичке Цркве биће први у историји и означиће важну етапу у односу између две Цркве“. За патр. Кирила, митр. Илариона и за све екуменисте, који чине велику већину учесника припрема за Свеправославни Сабор и, највероватније, велику већину његових будућих учесника, паписти су Римо-католичка Црква, са благодатним тајнама крштења, свештенства, евхаристије и, самим тим, са благодатним спасењем. За њих догматске разлике нису препреке за сједињење Православне и Римо-католичке цркве. Ово поново потврђује митр. Иларион, ставом изреченом у поменутом интервјуу: „Али, постоји још читав низ других разлика богословског карактера који се са стране показују као неке тананости, и треба рећи… да су многе од тих разлика постојале тада када су хришћани на Истоку и Западу били једно. То јест, те разлике не спречавају хришћане да себе сматрају једном Црквом“ . Међутим, ти епископи и свештенство, који представљају велику већину учесника у припремама за будући Сабор, представљају малу мањину у односу на остатак, тј. већину тела Цркве, – епископа, свештенства, монаштва и мирјана, али са великим бројем Светитеља у торжествујућој Цркви- који сматрају да су паписти јеретици и да се према њима треба заузети став који су имали Свети Оци. Они са јеретицима нису водили дијалог. Свети Оци су били изричито, до крви (сопствене и јеретика), строги према јереси и јеретицима. Нису са њима водили „дијалог љубави“. Са јеретицима се не води дијалог. Дијалог воде равноправни. Јеретицима се предочавају истине вере и тражи се њихово безусловно одрицање од заблуда. Икономије нема у преговорима са јеретицима; ту влада догматска акривија; икономија отпочиње тек приликом повратка јеретика и расколника у Цркву, тек од момента одрицања јеретика и расколника од њихових заблуда, и то у мери зависној од тежине одпадништва, и у вези око практичних питања њиховог укључивања у систем Цркве (признавања тајни, преклапања јурисдикција и сл.). Као што свештена историја Цркве показује и доказује, Свети Оци су вишекратно позивали јеретике на богословске расправе, и ако на њима не би успели да их убеде да се одрекну лажног учења, они би сазивали Сабор и у присуству Цара последњи пут би водили са њима расправу, и ако би се поновило исто, коначно би их осуђивали и избацивали из Цркве. Такав би требало да буде и каталог тема и метод рада Сабора на Криту, али неће и не може бити јер нема Цара.

Извор: http://nikodimbogosavljevic.com/susret-patrijrha-kirila-i-pape-franciska



Categories: Некатегоризовано, Фељтон: Света ревност против екуменизма и папизма, Чланци

Ознаке: