Што ћутиш, Србине тужни?

(Цртице којима су повод дешавања у Епархији канадској)

Пише: Весна Џордески

„Чују се гласови“, пише у неким интернет новинама, како „не деле све земље ентузијазам о томе да се Косово прими у Унеско“, а други кажу да би „Косово требало да преузме бригу о српској баштини“, а ја се питам:

„Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?
Подигни чело, погледај смело, слава те зове на оно тужно Косово поље…“

Још у доба Обреновића, када је написана ова песма, знало се, а и данас углавном само то и знамо, да је музику за ову песму написао Словенац! Знам његово име, али нећу да га напишем!

Да ли је ико икада нагласио име аутора текста, Србина Суботића? И шта знамо о њему? И да ли је за ову песму пресудна за памћење мелодија или речи?

Какав је то дефект у нашим главама да нам се намећу мање важне чињенице, којима се сами кљукамо, које памтимо и којима се дичимо? А заборављамо уколико смо икада и знали, битне ствари?!

dcidjakovica9Космет предат или продат за „сићу“, свуда око нас ври, але и вране удариле на наше племе, а ми се бавимо кризама, парадама, фармама, игрицама које личе на сценарија за ратове који се воде! Ако су кризе добре, не пропуштају се! То су прилике да се уради и оно што се у нормалним условима никада не би могло. Да се народ „занима“ и не брине бриге за које има ко да брине!

Када главе служе за размишљање и одлучивање, требало би да се сетимо мудре Ксеније Атанасијевић која је на питање како је опстала здрава и читава, мудра и ведра, под најразорнијим оптужбама и за душу и за тело, смирено одговорила упућујући и нама данас наук, да су јој помогле да преживи две ствари: чиста савест и понавање основног закона идентитета, по коме није могла да буде истовремено и нормално и притом несавршено људско биће и чудовиште каквим су је представљали њени непријатељи, не желећи је, као изузетан женски ум, у САНУ. Да, у Академији наука!

Када се данас воде битке за поништење нашег идентитета, када нас проглашавају опаким, геноцидним, а онда када им затребамо душевним и за кобајаги убоге и избегле брижним, најбрижнијим од свих, ми, Српчад, углавном дижемо свој глас на интернету! Уместо да се скупимо и дигнемо свој глас пред Светосавским храмом! Ни због чега другог већ САМО ЗАТО што је тамо најпространије, што је тамо Карађорђе у натприродној величини, што је тамо Народна библиотека и што би било најтеже „органима“ да нас отерају!

Невероватно је колико умних глава српска држава има на располагању, а она их не позива!

kosovoНије у стању да разреши Гордијев чвор звани КосМЕТ! Јер Метохију нам узимају и присвајају, под патронатом земаља које су изнедриле Шлимана и лорда Елџина, земаља које ни по коју цену не желе да врате туђе, отете, уметничке и националне вредности. Колико се они разликују од талибана који су 2001. разбијали кипове Буде у Бамијану, оних који су уништили ове године асирске скулптуре у Нимруду? О овоме се пише као о културоциду, а 2004. на Космету нико из „културне“ Европе није подигао глас.

Питајмо се, да се којим случајем на Тибету догоди да Кина откине парче манастирског комплекса, да неко помисли да на месту неког од њихових молтивених места направи макар ресторан, или позориште, барем, дигла би се и кука и вика те исте „културне“ Европе.

Нема међу Србима Александра са мачем да пресече чвор! Или их можда има, за прсте једне и по руке.

У неким нашим старим црквеним књигама било је записано „УВИ, УВИ МЊЕ: ПРИДОША АГАРЈАНИ“! (Тешко, тешко мени, дођоше Турци!) У овом тренутку, док пишемо, видимо лепо а чујемо и признања, да се Европи, пре свега њеном православном Југо-Истоку, спрема пустош, огањ, крв и сузе. У ранијим сличним приликама, 1914, 1941, па чак и 1991, то су могли да виде, препознају или знају само они упућенији, уплетенији или за-што-горе-то-боље заинтересовани. Ово што нам је већ на прагу може да не призна само онај ко неће. И да ли има сада важнијег задатка него подићи глас?

Угурани смо у живо блато и још нам се саветује да не опиремо и све то у ишчекивању „почетка преговора“ око неког Поглавља. Било којег!? И било кад. Све главе овог народа за једно бриселско Поглавље!

„Српски политичари скривају Космет – од себе! Од народа српског, ваљда, неће моћи“, почитала сам пре извесног времена. Наше верске вође, које би могле да подстакну, подигну и поведу народ, као да су добиле налог да „тихују“ и то на нови начин. Утишали су нас, фигуративно речено, песницама! Беже од свога народа у којем је права вера, а чим приђу народу, вере више нема! Већина су прави демагози.

Кадгод на служби чујем „још се молимо за блажене и незаборавне патријархе православне…“, помислим да је листа са именима незаборавних попуњена! Дефинитивно! За статисте и лакеје из администрације нема места. Они су створили немир и раздор. То им Србство неће заборавити. Нити може. Као што се не заборавља Конкордат!

svetski-susret-za-mirСвештеници упорно покушавају да убеде народ да је вера оно што им они кажу, а народ је схватио да је екуменизам последњи ексер у мртвачком ковчегу српског народа. Ако кап у реци плива заједно са реком, зашто силом терати људе да пливају узводно? Сви имамо свој унутрашњи свет, у којем су вера и морални закони. Али код неких тај свет једноставно није настањен. Од њих треба бежати!

Када се упокојио патријарх Павле било је разних емисија на разним телевизијским каналима. Многи познати и анонимни су давали изјаве. Тада сам случајно чула и запамтила изјаву неке особе која је претендовала на то да зна много више од нас смртних који улицом ходимо и која је казала да ће покојни патријарх Павле бити упамћен као нико раније, али онај који буде дошао после њега памтиће се још много више и дуже!

А Епархија канадска данас? Бог да јој душу прости! Част и чест изузецима! Они су сачували свој образ и лично достојанство. Типик и душу, веру и пристојност.

Свештеници-завереници и Епископ Лонгин - 1 мај Ватерло КанадаГледајући слике са разних скупова, личи ми на пустопољину без душе, свештеници утихнули, али тиховање не практикују, киселих осмеха, ауторитети, као маске или лоша позоришна шминка, избрисани им са лица. Нестали „ореоли“ исповедника и духовника. Претворили се у берзанске мешетаре, напрасно се дописују са банкама, журе и јуре тамо где им није место, али им је обећано, само док брата свештеника протерају! За то време понеке парохије зврје празне, јер им се не исплати да путују због тако малог прилога. Аминују и оно што до јуче нису могли да замисле, или су се од народа крили да су том јату одувек стремили, и враћају се за олтар празнога таса уверени да ће то „чудо за три дана“ и краће потрајати. Сада су то неки други играчи, присталице тима који има другу стратегију игре.

Крај Милоша, два лоша су дошла као појачање!

То се догађа када прота старог кова из једне старе вароши, мали растом али велики беседник, одлучи да поклони поверење млађим јуношама, израслим али не и одраслим и смирењу дораслим, чак и кад су из нових варошица, који онда, мислећи да је свет због њих настао, не размишљајући о последицама, почну око себе да сеју семе горко из којег само чемер може израсти.

Својевремена наредба наредба на-врат-на-нос-остављај-парохију и јуришај на Запад довела је до тога да су се сви путници са Запада нашли у Калгарију.

Уцењивачки тон, разочарење и неповерење у народу напуштеном уочи великих празника зарад попуњавања „тајничких“ фотеља пре неких других виђенијих претендената довело је великих последица. Као што и у правом рату не убија оружје, које је само средство, већ наредба, тако је било и у овом малом рату чије се битке још увек жестоко бију. А жртве у мантијама тек ће се пребројати.

О народу да и не говоримо!



Categories: Бела Књига, после Сабора, Чланци

Tags: , ,